Марко Јанкетић: Уметност је прилика за самоспознају, катарзу и утеху

Из године у годину ниже улоге у филмовима и у неким од најпопуларнијих телевизијских серија као што су Бићемо прваци света, Убице мог оца, Јутро ће променити све, Група и многе друге. Први је добитник награде „Љубиша Самарџић“ за најбољу мушку улогу у серији Убице мог оца 2.

Стални је члан Југословенског драмског позоришта од 2015. године. У овом позоришту је остварио значајне улоге, а за улогу у представи Врат од стакла добио је награду за лепоту говора „Др Бранивој Ђорђевић“.

У припреми је Београдска летња сцена – Позориште на Ташмајдану где ће учествовати и Југословенско драмско позориште са представом Лоренцачо у којој играте насловну улогу. Колико ће глумцима, а колико публици значити овај поновни сусрет?

– Сваки сусрет са публиком за глумца је сврсисходан, односно духовна храна, тако би требало да буде и за публику. Глумац прича причу, а ако нема коме да је исприча он је несрећан. Сад се поставља питање о условима играња? Како у овим условима короне обезбедити повољне и безбедне услове и за публику, али и за ансамбл? Ако то успемо, ја сам срећан човек.

Лоренцачо је представа која говори о историјском убиству које је починио Лоренцо ди Медичи да би спасао народ од тиранина, свог рођака Александра ди Медичија. Шта је Лоренца навело на овај чин?

– Он се на тај чин одлучио не само да би спасио народ, већ да би спасио и себе самога. То је била његова лична потреба за лустрацијом и катарзом, жеља да супротстављајући се злу, спаси и себе од понижења, духовне и моралне прљавштине, зла у ком се окупао. Његова заблуда је вера у народ и народну вољу која се скоро увек сроза у малим, јефтиним користима утицајних појединаца, где увек никне неки нови тиранин.

Само неколико дана пре затварања позоришта због опасности ширења епидемије, премијерно је изведене представа Путујуће позориште Шопаловић. Играте глумца Филипа Трнавца који од страшне стварности бежи у свет уметности. Кроз овај лик најбоље се испитује граница између стварности и уметности, па како Ви посматрате ту границу?

– Граница је у нама, Филип Трнавац личи на лудака, али по мом уверењу врло свесно бежи у драмску литературу, у поезију, у лепоту, па и по цену свог живота. То је његова побуна, са којом сам врло близак. Глумцима је у сваком невремену позориште било духовно уточиште, оаза лепоте, где су се склањали од свега ружног и накарадног у овом свету.

Да ли нам је уметност неопходна увек, па и у периодима рата, као у овој представи, или у периодима епидемије, као у нашој тренутној стварности?

– Ако сте Филип Трнавац даћете и живот за уметност. Јер уметност није потреба само уметника, већ и оних који конзумирају, уживају уметност. Култура је питање свести, а култура се најлепше и најбоље емитује кроз уметност. Била то музика, вајарство, сликарство, филм, позориште, шта год. Уметност је прилика за самоспознају, катарзу и утеху. Без те духовне категорије остајемо животиње.

У октобру очекујемо премијеру филма Дара из Јасеновца у режији Предрага Антонијевића, у ком играте заповедника логора Вјекослава Макса Лубурића. Како сте градили тај лик?

– Комплексна и изазовна улога. Осведочени зликовац и злочинац, психопата, али и врло свестрана и интелигентна, способна личност. Проучавао сам га кроз биографије различитих аутора, али и кроз добро написане сцене сценаристкиње Наташе Дракулић. Било је тешко и мучно интерпретирати ту улогу, али опет за мене као глумца врло корисно, јер сам још једном заронио у свој мрак проучавајући туђи.

Недавно је објављено да ћете играти у српској верзији серије Два и по мушкарца и то улогу која је најсличнија лику Чарлија Шина. Биће то нешто другачије од свега што сте до сада играли. Каква очекивања имате од овог лика и ове серије?

– Немам пуно очекивања, никада до сад нисам радио код нас ситком, али сам срећан јер имам прилику да радим са Секом Саблић, која је мајстор готово у сваком жанру ког се дохвати. Гледам на то као на изазов, у ком ћу имати најбољег учитеља на свету.

Да ли сте период изолације искористили за одмор, читање, хобије, а знамо да је један од Ваших цртање, или нисте имали инспирацију за било шта од тога?

– Управо тако, искористио сам паузу да се одморим. Читао сам, гледао филмове и серије, помало и цртао, за своју душу. У сваком злу се трудим да пронађем мало светла, и да управо у уметности нађем утеху.