Игор Ђорђевић: Човек учи болно споро

- Не бих говорио истину када бих да рекао да ми ова изненадна пауза није пријала. Ако се изузме брига коју верујем да је свако осетио, ако се изузме тужна чињеница колико је цео свет у времену напредне технологије и даље у незнању о пореклу, начину преношења и леку против вируса, било је корисно. Али стварно сад се види да наша цивилизација своја технолошка знања и науку радије користи за најсавременије оружје и борбене авионе, мобилне телефоне и селфи камере и адвертајзинг, а не у хуманитарне, медицинске сврхе, и ту се човек запита кад ћемо се дозвати памети.

Шта треба да се деси да бисмо се дозвали памети? Понадао сам да је ово можда прилика да се свест људи промени, али већ видим да се са излечењем проглашава што пре враћање на старо… Београд је велики град и та његова огромна енергија уме и те како да те сажваће, свари и испљуне. Осећаја сам да сам ја био у процесу варења када се све зауставило.

Недавно смо имали прилику да погледамо онлајн представу „Бизарно" Народног позоришта у којој имате три улоге, за које сте добили веома значајне позоришне награде. Јесте ли били у прилици да се подсетите ове представе или неких других представа које су приказане онлајн? Колико је значајно понекад се осврнути на претходне пројекте?

- Нисам од оних који воли да гледа своје пројекте. Ретко који глумац ће вам рећи да много ужива да гледа себе. Ми улоге никад не правимо за себе већ за концепт и поруку приче која је намењена гледаоцу. А има нечег егоманијакалног и непристојног у гледању себе, па чак и кад ловите себи грешке. Не верујем да и један писац, по објављивању своје књиге, оде у књижару да је купи и седне у своју фотељу да је натенане чита. Посао је завршен и не припада више теби.

Али представе које су биле приказане на Јутјуб каналу или телевизији су много изгубиле. Позоришне представе се ипак праве за гледаоца који седи у сали позоришта, а не у својој соби. У том непосредном и директном контакту је и највећа снага позоришта. Кад му то одузмете то више личи на фасциклу с документом него на уметничко дело.

Додуше, уколико се снимању позоришне представе приступи као ауторству, онда представа у тој транзицији медија чак може нешто и да добије. У то су нас уверили Немци и Енглези снимајући своје представе. Верујем да је управнике свих позоришта ова пандемија натерала да мисле и на тај начин, и да ће се убудуће више пажње посвећивати начину снимања представа, иако то подразумевало више проба и припрема.

Нешто више од месец дана пре увођења ванредног стања у Народном позоришту премијерно је изведена представа Калигула, по тексту Албера Камија у режији Снежане Тришић, у којој играте насловну улогу. Калигула говори о стању света у коме живимо, о перманентном апсурду који прихватамо као нормално окружење. Он је то стање покушао да разоткрије насиљем и деструкцијом. Због чега сте рекли да је ова представа болно актуелна?

- Болно је актуелна, јер човек болно споро учи. Чак и после грешака које нас стравично много коштају, човек их упорно и глупо понавља. Од времена Калигуле, античког Рима, преко Камијевог времена, и успона Хитлера и највећег разарања и покоља у историји човечанства, до овог нашег, људе и даље гони иста его паклена машинерија. Или ће нас имуни систем ове планете решити, као бактерије, или ћемо научити да живимо у захвалном миру са собом, тј. са њом. Ако победи профит, тј. ако ми уништимо њу (у шта оправдано сумњам), уништавамо и себе. Та наркоманска логика, дај док има (ресурса) за тренутно моје осећање, а за дугорочне последице ме баш брига, води у директно уништење.

Калигула само ставља на пробу и доводи до екстрема то 'нормално' и опште прихваћено човеково стање свести. Тако нам показује правац ка амбису ка коме се убрзано крећемо. Владати значи красти. Ако је новац најважнији, онда људски живот није. То су све Калигулине речи. Па ево питаћу ја вас, да ли су оне нама данас важне и зашто?

Премијера филма Дара из Јасеновца, првог дугометражног играног филма о овом логору који је ослобођен пре 75 година, најављена је за 22. октобар. Анте Врбан, ког у овом филму тумачите, био је историјска личност, злочинац, који је у Другом светском рату иза себе оставио многобројне жртве. Да ли је овај филм управо пример уметности као опомене?

- После снимања тог филма, утиска сам да је та страшна, истинита прича морала некад и некако да се исприча. Злочин који се тамо догодио, по обиму и окрутности, надилази причу о два мала народа на југу Европе, и прича о томе како је у ствари лако да људско биће постане монструм и децоубица.

Како никада не можемо да будемо довољно опрезни да се случајно никад и никоме не би поновило такав људски суноврат. Ниједан живи створ на овој планети нема ту врсту нагона да тако организовано убија осим човека… Та тема је болна и за нас врло осетљива на националном и на људском нивоу. Ретко који аутори са наших простора би могли да испричају непристрасну филмску причу о том људском суноврату. Али смело и зналачко вођство и режија Гаге Антонијевића, су учинили да се и на снимању те приче ми глумци осетимо као да смо на узвишеном задатку.

На којим пројектима радите сада и шта Вас очекује у наредном периоду?

- Пандемија је све паузирала, видећемо шта ће је од најављених пројеката прегурати.