Светозар Цветковић: Ово је криза истине и морала у сопственој немоћи

Повод за овај разговор је једна од улога у којој је више него у било којој другој био баш он - насловна у представи Бановић Страхиња коју однедавно можемо да гледамо на Jутјуб каналу фестивала „Град театар Будва“, у чијој продукцији је настала.

Светозар Цветковић је глуму дипломирао 1980. године на Факултету драмских уметности у Београду. Исте године постао је члан ансамбла позоришта Атеље 212 где је 12 година био и управник.

У међувремену је глумио на многим сценама, у позориштима у Београду, Загребу, Сплиту, Будви, Новом Саду, Марибору, Љубљани. Глумио је на неколико језика, али Цвеле, како га пријатељи и колеге од миља зову, сјајно глуми и речитим ћутањем.

Играо је и у око 70 дугометражних филмова, ТВ-серија и драма које су продуциране у бившој Југославији, Србији и Црној Гори. Неке пројекте је радио и у иностранству. Као управник Атељеа 212 реализовао је прву послератну размену позоришта између Београда, Љубљане и Сарајева.

Позориште је тада имало и миротворни и политичко-друштвени ангажман. Власник је готово свих значајних позоришних и филмских награда, укључујући и награду критике за најбољег глумца на филмском фестивалу у Хјустону, за улогу и данском филму У мојој глави.

Представа Бановић Страхиња коју је 1996. године, по драми Борислава Михајловића Михиза, за „Будва Град театар“ режирао Никита Миливојевић ових дана је веома гледана на Јутјубу.

Ty играте насловну улогу за коју сте добили Стеријину награду. Како са дистанцом од готово четврт века сада посматрате то дело?

– Четврт века, човек може да схвати као упозорење да се не треба више бавити овим послом, да треба место уступити млађима, да треба евентуално остати, али бавити се само тихо својим унутарњим захтевима и могућим резултатима који следе сопствено осећање испуњења задовољства.

С друге стране, кад је конкретно у питању ова представа, ови људи, те године - све треба схватити као једно предивно време у коме смо стварали, имали духа и емоције које остају ако не у свима, а оно у нама који смо то радили, као једна непролазна вредност. Било је то дивно осећање. И сада када ми неко помене да је гледао ту представу- испуњава смисао овог посла којим се бавим.

Шта Вама значи Бановић, а шта та представа значи позоришној уметности?

– Ретко кад човек може да каже да верује да постоји знак једнакости између значаја неког позоришног дела како ономе кога ствара, тако ономе ко га конзумира. У овом случају верујем да та свест о креативности коју смо тада имали за позоришну уметност има неку трајну вредност, односно референце по којој се неке друге ствари, нека друга дела могу постављати.

Дакле, неретко сам у те последње две деценије могао чути: „То је било пре Бановића или после Бановића“. Као нека временска, историјска и уметничка прекретница.

Позориште се услед пандемије преселило на друштвене мреже и представе тако емитоване су веома су гледане. Како то коментаришете?

– Па, мислим да људи немају другог избора. Позориште се неће баш тако скоро ставити у нормалне оквире тако да је ово емитовање постало за оне који то желе нужна прилика да се на тај начин конзумира, ма како то ружно звучало.

Нажалост, у нашим оквирима ти снимци углавном представљају само неку информативну вредност – никако праву рефлексију онога што се на сцени дешава. Да је то нормално и релевантно давно би смо имали овакву врсту театра присутну у нашим домовима. А нисмо...

Најзад, морам да признам да је у свету ипак неко мислио на то какве трагове оставља позориште и како их треба забележити. Ту пре свега мислим на оно што сам и сам открио у ово доба изолације, а то су снимци представа из Немачке, Енглеске или пак Метрополитен опере од којих застаје дах и који прецизном руком вођени преносе истиниту слику, праву емоцију и дословно уметничку вредност представа које заувек остају овако да трају.

То је, са друге стране, и жал за нашом небригом око вредности уметности коју самосвесно бацамо у заборав.

Коронавирус нас је социјално дистанцирао, затворили смо се у своје домове, удаљили од људи… ипак, чини се да нас је та ситуација подсетила на то да постоји и саосећање, солидарност, емпатија?

– Нисам сигуран, мислим да смо се ипак окренули више себи и вредностима које чине те наше мале оазе заједништва, што није нелогично. Са друге стране, свест о свеопштој катаклизмичној ситуацији мислим да нас више застрашује и чини беспомоћнима на нивоу егзистенције људске врсте и тера на то да се историјски вратимо у неко време када су такве ситуације већ постојале, а да о томе свест нисмо до овог тренутка имали.

Како објашњавате све ово што нам се у последња три месеца дешава? Како је свет у 21. веку дошао до тога да се готово све потпуно заустави?

– „Нисмо спремни“, то је једина права дефиниција и ништа нас другачије не може описати. И Шекспир је свом антологијском јунаку поставио мисао „Бити спреман, то је све“ – али свет није довољно тачно прочитао шта ове речи значе.

Зато је овај век показао да каска за Шекспиром и истинама које би га, да их је на време сагледао, лишиле панике, незадовољства, упитаности, па чак и ксенофобије, мада је то непримерено јер ћемо се од вируса лакше заштитити но што ћемо се од себе заштитити.

Можда је то ван медицинског феномена основна криза која је задесила свет. Криза истине и морала у сопственој немоћи.

Какве последице ће све ово оставити на уметност и Вашу професију?

- Ко то зна. Заиста не знам, како могу да знам? Кад ћемо почети да радимо? Може ли се без нас? Можемо ли ми без нас и без Вас? Који нам је онда свима смисао?

То су сада већ видљиви трагови, а временом ће постајати све већи и све мање премостиви. Уметност ће остати лична и затворена за узак круг људи који јој се посвећују. Остало ће бити борба за живот.

Баш катаклизмично звучим. А можда и не буде тако. Ко то може да зна? Ја сам можда научио да постављам ствари од најгорег могућег сценарија, па онда све иоле боље сматрам великим успехом.

То неки пут и није лоше.

Позориште је место заједништва публике и глумаца и никако не иде уз појам „социјална дистанца” који нам се због опасности од ковида 19 сугерише. Да ли, и како, то може да утиче на будућност позоришта?

– Позориште постаје лутрија. Ако тамо одем, можда гледам нешто изванредно а можда и закачим вирус? Зашто до јуче нисмо тако мислили, зашто сада тако размишљамо?

Позориште је у нас нека надградња, али будимо свесни да је театар на неким местима у свету био велики бизнис, а да се тај бизнис потпуно угасио и да су егзистенције не малог броја људи доведене у питање.

Њихова будућност може бити само промена професије да би сачували своје породице.

Мислим да је једина права и жељена могућност позоришта укидање дистанце. Ако се за то створе услови.

Позориште са дистанцом постоји само код Брехта, али то није замишљено на овај начин који нам се тренутно сугерише.

Какву поуку можемо да извучемо из свега кроз шта смо прошли са пандемијом?

– Не будимо тако сигурни да смо прошли, баш овако као што већ нисмо.

Где Вас је епидемија зауставила, шта планирате када све ово прође?

– Кад бих знао да ће проћи, онда бих претпоставио кад ће проћи. У свом незнању заустављен сам у неком знању које се испоставља да је било привид.

Том привиду сада покушавам да нађем вид, који ће ме у новим условима даље водити. Ако даље буде ишло даље.