Ана Ристовић: Поезија не треба да буде бег од реалности, већ ушушкано место спокојства

Њен допринос српском песништву огледа се у девет књига поезије овенчаних низом значајних признања, која дели са великанима српске поезије: „Бранковом наградом“, наградом „Милица Стојадиновић Српкиња“, наградом „Бранко Миљковић“, наградом Сајма књига у Игалу, немачком „Хуберт Бурда“ наградом. За укупан допринос српској поезији уручене су јој „Дисова“ и награда „Десанка Максимовић“, чија је најмлађа добитница.

Песме Ане Ристовић су преведене на више од десет језика и заступљене у више домаћих и страних антологија. На трагу поезије оца, Александра Ристовића, ова песникиња вешто претаче у стихове свакидашње предмете који чине наше непосредно окружење. Њен израз је осећајан, елегантан, суптилан и непретенциозан.

Одлика Ваше поезије је снажан доживљај света и експресиван одговор на свакодневицу. Да ли сте се у овом периоду изолације посветили писању?

– За већину писаца, стваралаца, уметника, изолација је нужна и готово редовно неопходна да би склоњени од непрекидне буке света и свакодневности обавеза радили и стварали. У том смислу, њима, па ни мени, ова нова, наметнута изолација не представља ништа неуобичајено. Писци и уметници су у том смислу нека врста унутрашњих емиграната, вечитих изгнаника у просторе властите имагинације, у којима се осећају једино сигурно посвећујући се свом језику на креативан начин.

Тако сам и ја овај период искористила да завршим рукопис на којем већ неко време радим. То је књига лирски обојених, кратких текстова о предметима који су изашли из употребе или који су све више анахрони данашњем добу а представљају део неког заједничког памћења и сећања, Књига нестајања. У њој су своје место пронашли аудио-касета, флопи диск, писаћа машина, кликери, метални виклери, ајскасна, пегла на жар, школска креда, укоснице, нож за отварање писама, јо-јо, „фића“, „трабант“, пејџер и многи други.

Поред тога, написала сам и неколико нових песама које су део новог песничког рукописа на којем тренутно радим. Неке од њих, морам признати, инспирисане су непосредно и апокалиптичном ситуацијом пандемије коју сви ових месеци проживљавамо. Изолација, међутим, никад није лака, поготову када је пропраћена страхом од спољњег непријатеља, у овом случају вируса, али, кад год нас спопадне тескоба због остајања код куће, можда треба да се сетимо лепе Паскалове мисли која каже да скоро 'сва невоља на свету произилази из тога што човек не уме да седи миран унутар своја четири зида'.

Рекли сте да је поезија спасоносна, јер не нуди одговоре већ читаоца наводи да се запита о свету у којем живи. Која питања, када сте Ви у питању, иницира свет у којем тренутно живимо?

– У ситуацијама попут ове у којој се човек глобално сусреће са нечим што му је потпуно емпиријски или на било који други начин непознато и недокучиво, долази посебно до израза једна људска особина, која је, чини ми се, карактеристична баш за наш народ. У сусрету са непознатим, људи постају свезнајући, нико не поставља питања, нити се пита у себи, већ сви, и непитани, нуде своје одговоре. Чудесно је то бахаћење људског језика и ума, посебно када наиђе на неистражено поље, њиме се посебно диче поклоници идеја о тајним заверама. Изађете из куће, сретнете комшију, познаника, пријатеља, чујете се са колегом, старим знанцем, уђете у такси, купите новине на трафици, отворите новине – свако од људи које сретнете ће вам, иако га то нисте питали, изнети веома самоуверено своју идеју о пореклу вируса, о ономе што нам се дешава, и о томе шта стоји иза свега и шта мисли о свему. Реченица: „Не знам“ као да више не постоји, као да је више нико не изговара, јер сви све знају и сви морају да кажу.

Постоји једна важна разлика између света током епидемије шпанске грознице, која је однела много више жртава – 50 милиона – и света током епидемије корона вируса. Свет двадесетих година двадесетог века није био изложен непрекидном бомбардовању информацијама и бројкама, нит је знао сваког дана и иначе колико људи умире и обољева. Данашњи човек је окружен рајем информација које може да бира по својој вољи и истовремено и сам врло радо постаје преносилац истих, али и креатор нових, без икакве основе и доказа, јер на тај начин презентује своје присуство у свету, које је заправо одсуство из истинског света и живљења.

Ситуација коју тренутно живимо, суочила нас је, међутим, нешто дубље и са сопственим животима, са тим колико су суштински истинити, и колико су лажни, јер тешко је живети лаж затворен у своја четири зида. Чувена реченица – 'Свет неће више бити исти кад све ово прође' мислим да ће се пре свега односити на две области – на економске прилике (мада у том смислу свет никад није био исти ни после ратова и неких других потреса) и на многобројне приватне животе и приче, од којих ће се бројне окончати, а бројне потврдити своју стабилност. Иначе, шта је другачије? Људи ће се и даље грлити, љубити и дружити. Можда ће почети да се враћају себи и природи. Можда ће почети да постављају питања, а не да неупитани, износе одговоре – што би било добро, за почетак. Моје питање је: када ће људи постати запитани у себи, а не спремни да неупитани дају исхитрене одговоре на све.

Култура је, након обуставе рада институција, наставила свој живот на интернету. Да ли виртуелни свет може да одигра улогу у успостављању баланса на књижевној сцени, с обзиром на чињеницу да полице књижара нису крцате песничким књигама?

– Колико је једна држава јака и самосвесна, у овом тренутку, видеће се и по њеном односу према властитој култури и културној сцени. Већ неколико месеци управо нам је култура омогућила лепше дане у изолацији, можемо да бесплатно пратимо концерте филхармонија широм света, да обилазимо музеје, да листамо књиге библиотека које су отвориле врата својих библиотека на интернету свим корисницима, да гледамо филмове на онлајн фестивалима, да уживамо у позоришним представама... Код нас је очигледно било потребно да бројни културни ствараоци потпишу петицију за помоћ самосталним уметницима да би се нешто од стране државе учинило, иначе је ребалансом буџета било предвиђено 0,00 динара за културу и културне раднике. Да ли смо сада свесни колико не можемо без културе? Колико нам је она насушна и спаситељска, посебно када нас споља контаминиран свет упути на себе саме, на свет унутар своја четири зида'. 

Полице књижара нису крцате песничким књигама и никада нису ни биле, али песничке књиге се и даље штампају, и треба економски подржати оне ретке издаваче који то чине - они су прави посленици и преносиоци једног општег, ретког добра. Наравно, ту је и интернет, на којем поезија одавно паралелно постоји, али – право читање песничке књиге подразумева увек и додир њеног папира.

Коју бисте песму/збирку препоручили читаоцима као израз бега од реалности? Којим се песницима у изазовним тренуцима попут овог враћате?

– Поезија не треба да буде бег од реалности, већ ушушкано место спокојства али и запитаности, одакле ћете се суочити са реалношћу на другачији, можда и мудрији начин. У данима апокалипсе, препоручила бих песму Чеслава Милоша Песма о крају света.  Она нас на неки начин упућује на то, да шта год да се деси, живот и даље траје, и одвија се, паралелно, и да краја света нема, да је обнова оно зрно које и сами носимо у себи.

Иначе, враћам се често бројним песницима, али, морам признати да тренутно много више читам прозу. Тренутно сјајну књигу прича Олге Токарчук, Бизарне приче у преводу Милице Маркић, која доноси са собом један футуристичко-кафкијански свет препун зебње и питања на које не постоје одговори, претходно приче америчког писца Џорџа Сондерса Десети децембар – пример бравурозности стила и поигравања њиме, а чека ме и посластица, коначно, последњи роман Џонатана Френзена Пјурити, коју сам недавно добила на поклон. Поезију проналазим увек и ван поезије – јер да би неко написао добар роман или збирку прича, он мора да прави песму у свом ауторском језику.

Говорећи о нашој књижевној сцени, песнике и љубитеље поезије поредите са Орфејем због простора за песничке књиге који је морао да се пресели у подземни свет, „док су са површине земље одјекивале ковачнице табака и табака нових делова траженог, брзојестивог романескног штива“. Какву јој будућност предвиђате?

– Запитана сам, као и ви. Зато не желим ни да предвиђам, ни да дајем одговоре, што је ових месеци изгледа популарно... За то време, читајмо књиге, и читајмо песме. И живимо, пуним плућима, са песмом у себи оно сада, што је увек само трен.