Игор Маројевић: Изазов писања о угроженом човеку једнак је изазову писања уопште

Али, форма је важна, зато ипак наводимо - Маројевић је до сада написао седам романа, четири збирке прича и објавио низ књижевних превода са шпанског и са каталонског језика (А. Мендес, Р. Болањо, М. Рудуреде, К. Монсо...). У ту штуру статистику иду и пет издведених драма, једна новела и једна књига есеја, као и пет релевантних књижевних признања.

Нико ко упозна писање Игора Маројевића не остаје равнодушан – или га заволи без остатка, или га чита уз сталне примедбе на написано – али, не престаје да га чита. Тајна његовог књижевног шарма је у посвећености, искрености, бунтовништву и смелом суочавању са табуима.

Игор Маројевић за РТС говори о самоћи као најпродуктивнијем стваралачком стању.

Једна од важних тема Ваше прозе је одсуство праве комуникације, суштинска усамљеност. Ускоро ћемо изаћи из изолације изазване пандемијом корона вируса и моћи колико-толико нормално да комуницирамо, хоћемо ли умети?

– Па неки од нас хоће а неки, плашим се, баш и не. Оволика заточеност и принудна пасивизованост није могла да не изазове не само негативне здравствене и економске, већ и негативне менталне последице на значајан број људи. Можда је главни проблем у томе што многи нису ни иначе навикли на самоћу, која би требало да буде најпродуктивније стање. Самим тим, било би логично да онај који не уме са собом, не уме ни са другима и да добар део његових покушаја комуникације буде контрапродуктиван.

У роману Двадесет четири зида (1998, 2010) који је адаптиран и за позориште (БДП 2003/2004), писали сте о болести, о сиди (да не буде неспоразума, писали сте пре свега о љубави). Какав је изазов за писца писање о угроженом човеку?

– Свака моја књига, наравно на различите начине, говори о појединцу угроженом агресивним колективом. Тако је још од новеле Обмана бога (1997) у којој се описује угроженост параноичног појединца општеместашким колективом односно – зависи како ко чита – интуитивне јединке параноичним колективом, а слична се поставка понавља, само у ратном контексту деведесетих и у неупоредиво сложенијој форми, у Туђинама (2018). У свом првом роману Двадесет и четири зида говорим о угрожености припадника здравствене мањине, заражених и оболелих од сиде, већином, која пуца од здравља, много пре него што је ејдс почео да спада у мање леталне недаћа. Наравно да је у таквом контексту љубав серопозитивне и здраве особе из бројних спољашњих разлога једва опстојна. Да у кључу писања о угрожености овом приликом поменем још и живот снажних индивидуалки у мачистичком друштву пометеном транзицијом у збирци прича Београђанке (2014) или пацифистичких и идеолошки неопредељених особа сред ратова, на пример, у роману Жега (2004, 2008), савременог адолесцента у заједници тешко обузетој историјом у роману (Мајчина рука; 2011)... И у остатку мојих књига, изазов писања о угроженом човеку једнак је изазову писања уопште.

Романом Туђине заокружили сте своје Београдско петокњижје. Да ли је Ваш актуелни Роман о пијанствима зачетак новог приповедачког циклуса у формалном смислу, или ће остати дело само за себе?

– Док је у Београдском петокњижју насловни град на различите начине јунак свих у њему садржаних дела, у Роману о пијанствима Београд је најзначајније, али ипак само једно од места кроз које се прелама насловна тема. Описана су и пијанства у Барселони, Никшићу и његовој околини, Далмацији, Мексику, Димитрограду, Љубљани... С друге стране, Роман о пијанствима се још мање уклапа у мој други, етнофикционални, параисторијски циклус који говори о двадесетом веку као о најгорем од свих столећа, циклус у који, уз поменуту Жегу и Мајчину руку спада још један роман, Шнит (2007, 2009, 2014). Тако да мојој актуелној књизи преостаје да буде издвојено читана на начин на који и, рецимо, збирка прича Медитерани (2006, 2008).

Ваш шпански је одличан, преводили сте важне књиге са тог језика и Ваша проза је превођена на шпански, имате колеге и пријатеље у Шпанији. Јесте ли у овој невољи успевали да будете у контакту са њима, како су?

– Јесам, чак сам и појачао контакте. Све време несмиљене агресије такозваног ковида 19 осећао сам потребу да питам блиске људе како су, ипак је Шпанија у врху земаља погођених пандемијом и, с друге стране, моја једина резервна домовина. Пријатељи, драги познаници и колеге, нови и стари издавач, писац чије дело преводим, бивша супруга... више него довољно персонализованих разлога за бригу. Срећан сам што се испоставило да се ником од набројаних није за ово време десило ништа здравствено озбиљно.

Шта сте добро, занимљиво прочитали или гледали протеклих недеља, шта бисте нам препоручили и зашто баш то?

- Већином су то била штива и документарни филмови везани за тематске оквире мог новог романа, којим се враћам етнофикционалном циклусу: Шпански грађански рат, илегална комунистичка дејства у Краљевини Југославији, Независна држава Хрватска и Јасеновац, Блајбург, Сребреница и НАТО бомбардовање 1999... Од штива и филмова која сам прочитао, а да не би имали везе са реченим темама, препоручујем роман  Друга страна  Алфреда Кубина и филм  Contagious  Стивена Содерберга, који на раноавангардистички односно сајберизован начин антиципирају антиутопију какву тренутно живимо.