Јагош Марковић: Позориште је сада забрањено, али чекајте да се отворимо

У свет позоришта закорачио је са дванаест година. Дипломирао је режију на Факултету драмских уметности у Београду у двадесетој. У Народном позоришту, чији је стални редитељ од 2008. године, режира најзначајније наслове светске и домаће класике: Учене жене, Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, Антигона, Ожалошћена породица, оперe Пепељуга и Фигарова женидба су неки од наслова.

У другим театрима у земљи и иностранству режирао је до сада преко педесет представа. Међу најзначајније убрајају се: Сан летње ноћи, Ромео и Јулија на вечерњој сцени позоришта „Бошко Буха“, Кате Капуралица, Декамерон дан раније (Народно позориште Сомбор), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Скуп, Богојављенска ноћ, Говорница, Сумњиво лице, Уображени болесник, Тако је ако вам се тако чини, Врат од стакла, Путујуће позориште Шопаловић (Југословенско драмско позориште), Породичне приче, Господа Глембајеви, Јесења соната (Атеље 212 ), Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (Ријекa, ХНК Ивана пл. Зајца), Лукреција о бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Учене жене (ХНК Сплит), Чарапа од сто петљи, Сумрак богова (Београдско драмско позориште), Зора на истоку, Наши синови, Свињски отац (Звездара театар), Хасанагиница, Филумена Мартурано (Центар за културу Тиват), Тартиф, Хекуба...(Црногорско народно позориште).

Редитељ Марковић је добитник око педесет струковних, фестивалских и државних награда. За РТС овом приликом говори из свог дома у Београду.

Излазимо полако из изолације... била је то добра прилика да се позабавимо собом. Чиме сте се бавили претходних девет недеља када нам је сугерисано да останемо код куће?

- Па на неки начин таман како сте и рекли – бавио сам се собом. Овај сусрет је био драгоцен... У античком пророчишту у Делфима пише: "Упознај себе." Дивни Владета Јеротић каже да нам је то дужност... али таман кад помислиш да си нешто извадио из мрака своје подсвести, таман се мало свидиш себи или боље рећи на себе пристанеш, изађе неки део с којим не знаш шта ћеш... лепо је рекла највећа Мира Ступица: "Има много нас у нама".

Толико сам упознао себе да заиста немам страха од короне, на пример, као што га нисам имао у време бомбардовања. Фрапирало ме то колико сам плашиљив за своје ближње... а стах није љубав. Не кажем да немам страх, али је сва та количина страха који сам препознао је за нејач, не за мене.

Како размишљате о томе зашто опака болест у ово доба прети човечанству?

- Криви смо и грешни све више и више, у великој духовној регресији смо већ деценијама... сви.

Одjеци премијере представе Путујуће позориште Шопаловић‚ коју сте по делу Љубомира Симовића режирали у Југословенском драмском позоришту тек су почели да се шире када је проглашена пандемија. То је драма која се бави суштином уметности, не само позоришта. У њој су на једној страни беда, баналност, завист, људске несреће, на другој позориште, лепота, уметност, вера, утопија. Зашто нам је уметност потребна?

- Зато што смо људи. Без уметности то нисмо. Сигурно нисимо, у смислу ољуђења је она важна, опет ја по Јеротићу или по Јунгу... али и Лепота је у уметности, то велико Л се налази и у свакодневном животу, не само на сцени и у музеју. Лепота може бити и у нашим мислима, речима... само помислите на др Љиљану Мркић Поповић, свему што нас она учи у говору и свему што живот јесте... да не говорим о свакодневном лепом животу. Укратко – мисли су најважније. 

Уз настојање да пренесете сва значења која Симовић у Шопаловићима сугерише, Ваша представа је и својеврсна посвета нашој позоришној уметности и њеним великанима: Љуби Тадићу, Марији Црнобори, Бојану и Мири Ступици?

- Па коме ако не њима! Горостасима наше позоришне уметности, нашег духа и језика, творцима Југословенског драмског позоришта на чијој сцени и играмо Шопаловиће. Много је ту значења... то говори да има сеоба, али не и смрти... у театру, у тим сценама наше представе је то очигледно.

Позориште је контакт и жива реч, све супротно од социјалне дистанце и изолације. Шта за Вас представља позориште?

- Толико тога да у речи не стаје. Ја то живим, на различите начине у разним фазама мог живота, од детињства до данас. Све је то и сада. Позориште је мени од утехе до слободе, храм безбедни од недаћа света у који се склоним кад сам најрањивији, место слободе, игре и тоталне чаролије, место истине, размене... Признајем, било је и место где сам хтео да се докажем кад сам био млад и амабициозан, када сам хтео да узмем свој квадратни метар у животу. Дођосмо тада у Београд, ја из Подгорице и Горчин Стојановић из Сарајева и ево нас где смо. Хвала Београду! Све ми је дао. Све! Све што може живот да дâ дао ми је Београд: Јована Ћирилова, Миру Траиловић, Борјану Продановић, Мирослава Беловића, Ваву Христића, Мирјану Миочиновић, Драгана Клаића... то су били ауторитети. Много је лакше са њима било. Уз њихову подршку, као у породици у којој се зна ред.

Какав је Ваш одговор на питање зашто људи иду у позориште?

- Оооо, па то је дуга прича! У најкраћем: зато што у позоришту нема смрти, у позоришту има правде, има смисла, у позоришту је неко друго време и неки други простор, много ближи нашој души... велика тајна је у позоришту, њу нам није дато да одгонетнемо. И не треба то да радимо. Треба да му служимо, као што то и радимо, како знамо и како можемо. Таман као у храму. Не знам тачно те речи и не бих да формулишем, али то је нешто као неко квантно поље у које кад станеш знаш и оно што не знаш. Тајна је то и остаће тајна. Позориште је човекова потреба и трајаће заувек... понављам: у позоришту је неко друго време и неки други простор, читав живот за наша два сата, све је ту и можда највише личи ономе после... има у њему неког бескраја и слободе.

Ваш позоришни опус је велики и разноврстан. Како приступте делима класика, а како делима савремених писаца?

- Приступ је исти – из душе и срца. После је рад мало другачији, технике су другачије. У антици или Шекспиру док вам дела проговоре имате пуно дана, рада и чекања... а опет у савременим дијалозима сва то исто траје док их напуните подтекстом, да не кажем космосом људске душе, јер речи су само врх леденог брега. Шекспир ради и сам до једног тренутка, али мало теже код њега долазиш до игре и слободе. Али, нема правила... ово, у ствари важи и за Молијера, јер код Шекспира је највише слободе... он је најјачи, највећи, па и најсупериорнији... подржи те где год кренеш. Да, баш тако. Код савремених опет прети да склизнеш у баналност свакодневице.

У нас је мода, онако провинцијска, да се само онај голим оком видљиви концепт и контекст, по могућности политички стваља у први план, док се очи не изваде публици. Заборависмо да форма не само зрачи, она и значи. У том смислу питање глумачке игре се у једном делу јавности не разматра, а она је суштина свега. Ту је и концепт, ту је и жанр и све друго. Значи, приступам тако да ако нема ко да игра то онако како ја осећам да мора, ја не радим ни једно ни друго. И обрнуто. То је први тест у мом приступу и он је исти и за класику и за савремена дела. Мада сам много више радио класику, значајно више. Тим ми је и теже било наћи глумце. Од старта сам тако хтео, да научим занат на најтежем, а то је класика. Молијера у Народном позоришту сам радио са 22 године. Тада није било ни нета ни Јутјуба, а ја из Подгорице. Нисам знао ни како се то игра, ни како се режира. Па, наручуј Ве-Ха-Ес снимке из Париза – ништа нисам видео у тим представама. Па, седи, ради и откирвај сам. Онда дође велика глумица Оливера Марковић на прву пробу и ја одмах схватим да сам џабе толико радио у припреми. Али, ако сам, то је мени дало сигурност коју редитељ мора да има.

Класику најчешће деконструишете и смештате у своју имагинацију препун неочекиваних уметничких претеривања. Како са собом водите разговоре о томе докле се и како сме дирати у класику?

- То сте све ви рекли и ја се не мешам у то. Мени све то изгледа потпуно другачије и не треба да се објашњавам. Ја тако видим овај свет, у суштини не радим ништа друго. Такав сам и таква ми је фреквенција.

У класику се сме дирати, тумачити је, интепретитати и радити са њом шта год желиш. Позориште је простор слободе, апсолутне слободе, ако то није, није позориште. Али ту ти укус и етику неће дати класика нити концепт, нити догма докле и како смеш са њом. То мораш сам. Много тога је под фирмом неког великог наслова била, у ствари превара, било је много самозаљубљених покушаја пражњења...па народ миисли да је гледао тај велики комад и после каже: „Па и није неки комад“. Хахахаха! Ко зна – зна. Ниједна лаж није трајала дуже од десет минута. Зато ја волим нашу публику. Просто речено – волим је. И поштујем – све зна.

Специфичан хумор је присутан у готово свим Вашим делима, а комедија је добар начин да се озбиљно говори о неким стварима. Које су важне теме нашег доба?

- Много их је. Не могу то набројати. Комедије је све мање, прогнана је скроз. Зашто смо отупели? Зашто се не смејемо? Не можемо или нас је стид да не испаднемо глупи у друштву!? А опет, у овом мраку не можеш радити само дур и дур и дур. Опире ми се биће. Најсрећнији ћу бити кад опет направим добру комедију. Смех је слобода и отпор и здравље. Можда смо упали у провинцијални интелектуаизам... не знам... Мени се чини да ни ја довљно не радим на комичном, то је ми је осећање. Још да изгубимо хумор па онда стварно да нас нема!

Шта ново спремате?

- Чекајте да отворе позоришта. Видите да смо тренутно забрањени. Нас прве затворише, а задње ће нас отворити. Друго су коцкарнице. Њих су задње затворили. Ја се спремам: читам, мислим и маштам. Тако изгледа мој дан. А док се додогворим са управницима који сироти не знају ни кад крећу мораћу да чекам и акумулирам све то. Знате оно: радим за замрзивач па ћемо одмрзнути! Као Шопаловићи кад им Милин узме дозволу за позориште! Али, чекају ме режије неке ван Србије, још од пре заказане, моја Црна Гора ме чека, па поново Београдско драмско позориште и да крену короном заустављени Шопаловићи. То је мој живот! Не чезнем за фестивалима, напротив, не значе ми више ништа. Критику да и не помињем. Свакдневни живот наших представа, публика која купи карту и дође да ужива – е, за то радим и то једва чекам. То је живот позоришта, онај прави, пресни.