Ана Марија Роси: Да су владе ваљале, не би свет личио на гладијаторску арену

Ана Марија Роси, која се филмској публици представила пре неколико година српским сегментом постјугословенског омнибуса Неке друге приче, свој дебитантски дугометражни играни филм Ајвар, такође смешта у регионално препознатљив оквир емиграције, са породицом као нуклеусом приче.

Нарочито драга Редакцији за културу РТС-а, Ана Марија Роси је редитељка која је потписала бројне емисије, од којих се неке емитују и данас. Ауторка је документарних, промотивних филмова и реклама.

Постоји читав поджанр филмова посвећених вирусима, нарочито популаран у данима самоизолације на платформама широм света. Шта мислите, како ће изгледати свет после епидемије? На који од њих највише личи филм који тренутно живимо?

- Ако изузмемо Пекићево Беснило за које нисам сигурна да има смисла снимити га, а да не изгуби оно најбоље из романа, морам признати да нисам највећи љубитељ тог поджанра. Али нема сумње да ће се и у оквиру поджанра, врло брзо испрофилисати нови правац, „корона" филм. Мука ми је и кад помислим колико ће филмова бити снимљено на тему овог вируса. Нешто ће, ваљда, бити и смислено. Оно што ми тренутно живимо је много сличније Подземљу (Underground), вирус је ту само непосредан повод.

Најпопуларнија глобална синтагма већ недељама је социјално дистанцирање. Ваш филм Ајвар је филм о једној другачијој врсти отуђености. Како се он чита након искуства са овом пандемијом?

- Са властитим искуством и Ајвара и короне, мени је ова прва, емотивна дистанца далеко тежа од ове карантинске у физичком смислу. Али то је индивидуално, и сигурно је да јако дуго свет није био у оваквој  ситуацији. Кад год би се нешто лоше дешавало, а свуда се дешава понекад, да не причамо о Балкану које је традиционално турбулентно поднебље, човек увек има у неком делу мозга мисао о могућем бегу од проблема. Ово је први пут за мог живота да немам ту могућност да кажем – баш ме брига, спаковаћу кофере и побећи ћу ако буде неподношљиво. Некад је довољно да имаш ту могућност. Укидање те могућности је најгоре што нам је корона донела. Цео свет је у сличним проблемима и у истим страховима.

Што се Ајвара тиче, он је обишао више од двадесет фестивала пре короне и дошао до пред крај свог биоскопског живота пре него што је уведен карантин. Лепо смо са њим и путовали, и срећна сам што је закачио тај здрав и нормалан приступ публици. Мислим да ће после свега овога и повратак у биоскопе и фестивали, а пре свега путовања, другачије изгледати. И то ме нимало не радује. Постоји летњи фестивал за који се још увек надам да ће бити одржан и на који је Ајвар позван. Заиста бих била срећна да одем и да видим управо то што ме питате, да ли се филм другачије „чита" после свега овога. Некако бих, интимно, волела да му проверим трајање.

Генерацијски смо деценијама сатеривани у све мање, ксенофобичне торове, али чини се никада више него сада. Коронавирус нас својим карактеристикама упућује на просторе који могу бити простори слободе, простори интроспекције или простори неслободе. На који начин Ви доживљавате просторе у којима проводите време пандемије?

- Свако ограничавање кретања је сужавање простора слободе. И размишљање поводом вашег питања ме води управо на  простор слободе. Мој простор слободе је данас просторно ограничен што  је најлакши пут да човек буде и ментално поремећен. Остају нам друштвене мреже које ми омогућавају контакт са свима који су ми иначе потребни, а посебно у овим месецима ограниченог кретања. А, ограничено кретање многе људе ограничава и у мислима, у идејама. Лично, имам још један проблем. Све што тренутно пишем, провлачим кроз призму „могућег" након короне. А, то преиспитивање је прилично напорно и онеспокојавајуће, и обесмишљава ти радњу ликовима у сценарију док су још крхки.

На друштвеним мрежама засути смо рецептима и пријатељима који кувају. Они који вас добро познају, знају да вам то није омиљена делатност. Да нисте случајно савладали кување током пандемије? Како изгледају Ваши дани у изолацији? Шта радите ових дана?

- Палачинке сам правила три пута, у жељи да их савладам. За моје критеријуме су недовољно успешне, али су биле јестиве. Остало нисам ни покушавала. Превише је то труда, и премало времена, чак и у ванредном стању, да савладаш вештину нечег што толико не волиш. Ако нисам до сад научила да кувам, ако нисам ни за ова два месеца ништа укусно успела да направим, не бих ја себи давала више шанси.

Гледам филмове и серије. Тренутно гледам трећу сезону сасвим пристојне израелске серије Фауда, о израелско-палестинском сукобу. Док гледам те ликове колико ми исто изгледају, колико се исто понашају и говоре, са колико жара и истрајности бране право на своју посебност у оквиру тих нарцизама малих разлика, због којих се губе животи деценијама, свако мало размишљам како ли су Јапанци или Египћани доживљавали наше ратове деведесетих… Како су Данци и Казахстанци правили разлику између мостарских Срба, Хрвата и Бошњака, рецимо…? И чему она, у крајњој инстанци, служи? Ко је ту, икад, био на добитку?

Колико вам реално изгледа стварност коју већ недељама живимо? Имате ли утисак да живот имитира уметност?

- Стварност коју живим је најреалнија могућа и сама по себи страшна. Та стварност мени реално изгледа као принудни рад под условима измишљеним како падне. Једно је правило за мене, друго за моју мајку, треће за другарицу која има куче… Правила игре се мењају свака два дана, па више ни не покушавам да провалим ко кад сме напоље. Имам утисак да неки труст мозгова седи у неком кабинету и, као на томболи, извлачи цедуље ко ће ког дана када и колико метара на ваздух. Осим што је понижавајуће, мало ти и вређа интелигенцију, принуђен си да прихватиш да је корона опаснија петком него суботом, али није ти дозвољено да знаш разлог томе.

Постоји ли нешто што бисте радо сачували из овог периода?

- Не знам шта могу да упамтим из овог времена. Ово је време које бих најрадије да заборавим, а опет, бојим се да ћу живети са његовим последицама, па ћу га продужено памтити. Када је почело ово лудило, и мени је, као и многима, прва асоцијација била бомбардовање 1999. Разлика је у томе што из бомбардовања има и лепих и ружних ствари које памтим јер су биле интензивне, животне, и ако хоћете – литерарне. Ова два месеца нису произвела ништа слично. Већини људи дани пролазе у савладавању страхова, бесомучном дезинфиковању, грозничавој набавци елементарних потрепштина, губљењу времена по редовима, облапорном преждеравању по кућама…

Да ли замишљате како ће изгледати свет када све ово прође?

- Нешто ће се променити у нашим животима, али не могу да кажем ни шта, нити да ли ће то бити добро или лоше. Ако на нечему треба да пукну кола, нека пукну на том либералном капитализму, ако се мене пита. Нешто ту озбиљно није како ваља, већ дуго. Ако већ нешто треба мењати после вируса, а вируси се примире, нађу се вакцине и прођу, онда треба  мењати оно што је већ труло.

Кад удари вирус, видите и да ратови стану. Јер ратови коштају, и праве неке нове паре, а сада се средства троше на маске и рукавице, уместо на бомбе и пушке, однос снага у свету се не мери војном силом него бројем заражених и преминулих. Можда није лоше да се присетимо да док „развијени" свет не осети на својој кожи исто што и земље трећег света, дотле их неће много дотицати што у Африци има земаља где је по осамдесет посто становништва ХИВ позитивно, да људи умиру од глади, да живе у нехигијенским условима, да нема воде за пиће, да деца од пет година раде по фабрикама за бедне паре. Није нормално да се највећи проценат светског богатства налази у рукама неколико промила најбогатијих људи на свету, није нормално да од кад је света и века на овој планети нема дана без рата, није нормално да људи рмбаче цео радни век и умиру у дужничком ропству од стране банака које на свака твоја три динара дуга зараде 3.000. Можда сам ја непоправљиви левичар, али мени то није нормално. Што се мене тиче, нек попадају све владе, да су ваљале не би свет данас личио на гладијаторску арену.

Најближе  памети  ми је оно што је недавно објашњавала историчарка Дубравка Стојановић. После Првог светског рата, велике европске земље су се израњављене, затварале у своје торове, саме себи достатне, јачала је десница и најпримитивнији облик национализма, и видели смо куда тај модел живљења неминовно води. После Другог светског рата, напротив, на таласу антифашизма, свет се окренуо неком моделу отварања, удруживања, размена… Тих неколико послератних деценија донеле су човечанству велики прогрес, освајање разних врста слобода и, у крајњој линији, релативно брз финансијски опоравак после најстрашнијих пет година у двадесетом веку. Ја нам желим овај други модел, неке нове и прогресивне идеје, јер смо већ у закорачили у 21. век са јачањем деснице у великом броју земаља, а то никад ником добро није донело. Обрадовало  ме је размишљање чувеног словеначког економисте Јоже  Манцингера који се нада да је корона крај либералног капитализма.

Да ли ће се нешто значајно променити у филмској уметности?

- Тешко ми је да говорим о променама у филмској уметности јер за мене је филм лично дело са печатом аутора кога друштвене околност обавезују онолико колико га се тичу. Не сумњам да ће бити филмских аутора  инспирисаних овим временом короне, а да ли ће њихов поглед на свет после короне нешто значајно променити у филмској уметности, не знам. Само велики филмски уметници стварају дела која доносе нешто ново, или мењају филмску естетику.