Александра Вребалов: Сваки дан, у исто време, широм планете, свирамо исти тон

Прича о композицији је сложена – настала је током резиденцијалног боравка српске ауторке у Музеју уметности у Кливленду и инспирисана је иконом Богородице нежности грчког уметникa Ангелоса Акотантоса из 15. века.

Музика је написана за 60 певача, чланове хора православног манастира у Ковиљу, четири трубе, двоје оргуља и удараљке. Премијера је морала да се откаже, а Александра је дело прерадила за гудачки квартет. Чланови "Кронос квартета" у својим домовима у Сан Франциску и монах Јеротеј из манастира Ковиље уживо и истовремено извели су фрагменте композиције.

Александра Вребалов је композицију студирала у Новом Саду, а магистрирала и докторирала у Америци. Аутор је више од осамдесет композиција, а њен опус обухвата и бројна поручена дела, музику за филмове и опере. Добитница је неколико награда Удружења композитора Америке (ASCAP), као и "Мокрањчеве награде", нашег најважнијег признања у области компоновања.

Чини се да сте и у време пандемије изузетно предани уобичајеном ритму стварања?

- Отказани су концерти и путовања, тако да се отворио један сегмент времена на који нисам рачунала. У периоду од неколико месеци требало је будем на концертима и фестивалима у САД, на отварању НОМУС-а код нас, и на "Muzikhane" фестивалу на сиријско-турској граници у току лета. Ова нова реалност је наравно оставила велику празнину у смислу губитка ових садржаја које сам набројала и немогућност сусрета са људима са којима сам са радошћу градила односе и програме за овај период.

У почетку пандемије сам још и мислила да ћемо се вратити на старе планове, када дође тренутак, а сада све јасније сагледавам неповратност ове ситуације. Послови по различитим континентима, глобално музицирање – то за дуже време неће бити могуће. Нове околности инспиришу на гледање око себе, на реоријентацију и разумевање потреба овог новог времена које нам долази. Мислим и на то шта су моје истинске потребе као ствараоца и на то шта је мој допринос у периоду у ком концерти и нова дела створена да се изводе пред публиком у заједничком физичком простору једноставно неће бити опција још неко време.

Потреба за креативним изразом је код мене појачана у тешким околностима, тако да редовно радим – за столом, у изолацији, како је то код нас композитора иначе и уобичајено. Оно што је ново је да нико није у истом простору – ни да вежба, ни да наступа. Пре две недеље сам са Кронос Квартетом направила Антене, први комад који смо увежбали и снимили, а да због карантина нико од нас није био у истој просторији. Такође, нико од нас није чуо комад у целини док га нисмо као мозаик склопили – него је свако свирао свој сегмент, без идеје о контексту. Резултат је био дирљив и по мом мишљењу управо показао посебност овог тренутка у ком доживљавамо врхунац индивидуације, а спојени смо са другима не у физичком простору него кроз идеје и вредности које делимо.

Која је улога музике у периоду великих криза човечанства?

- Мислим да свако време има своје захтеве – некад је то позив на исцељење, некад на духовност, побуну или хумор. За мене је у овом периоду исцељење највећа тема. Ту мислим на подршку другима кроз музику, нудећи кроз звук ресурсе који су нам највише недостајући – а то су у овом случају отвореност, кретање и заједништво. Размишљајући о томе, покренула сам акцију "Звучна земља" (Sound Earth), где се сваки дан у исто време на пет минута скупљамо широм планете и сви свирамо исти тон. Окупљање је отворено за свакога, преко зума (zoom), а на друштвеним мрежама се подели тон за тај дан. Тон „уведе" на видеу сваки дан неко од мојих пријатеља: "ТАЈЈ Квартет" је био међу њима, Милош Николић на кавалу, Никола Секуловић, басиста "Демолишн" групе и "Лајбаха", затим Амин Мокдад, активиста који се музиком супротстављао Исилу у Мосулу.

Исцељење звуком је познато у свим старим цивилизацијама. Музика и звук на невербални начин спајају људе, често раздвојене и отуђене због назиглед непремостивних разлика дефинисаних кроз вербалне садржаје. Акција која укључује грађане да нашој планети заједно пошаљемо жеље за добростање и мир (кроз заједничко стварање звука и усаглашавање фреквенција) може да нас уједини, овако физички раздвојене већ недељама, на топао, креативан и духован начин. Овакво заједничко извођење има у основи веровање да смо сви међусобно повезани, и да најмањи лични допринос утиче на добробит заједнице. У симболичном смислу певање истог тона означава нашу спремност да се сложимо око вишег, апстрактног циља – да свесно, са потпуним личним пристајањем покушамо да створимо склад, да надјачамо фреквенције страха и болести, а све у заједништву са другима, познатим и непознатим, који такође у својим домовима пролазе кроз сличне околности ограничене слободе кретања. Музика у овом случају далеко превазилази оквире забаве, отвара нам простор ка духовној снази.

Звуци прошлости су градивни део Ваших композиција. Шта значе цитати у Вашим делима? Да ли су они референтна тела, путокази или својеврсни "емоционални џепови"?

- Да, јер сигурно у трећини комада којих у овом тренутку има укупно осамдесетак, користим цитате. Волим вишеслојне музичке материјале, а та вишеслојност се понекад постиже и употребом различитог звучног ткива, преузетог из неког другог контекста. Ту подразумевам не само сегменте из других музичких дела, него и аудио снимке које интегришем у акустички материјал, стварајући додатни слој у текстури, али самим тим и у емоцији и разумевању контекста, односно значењу. Питање значења ми је посебно занимљиво: сваки препознатљив материјал, било да је на пример песма Били Холидеј Strange Fruit коју сам цитирала у оркестарском комаду Our Voices или снимак гласа моје бабе Стојанке у "...hold me, neighbor..." док пева стару песму Ја посадих једну ружу белу, отвара нам референтно поље које је опште, историјско, али и лично.

То место у звуку где се сусрећу лични доживљај и историјски контекст, односно емоција и информација су ми инспиративни, јер укључују слушаоца на много активнији начин од самог, апстрактног звука. Цитати и код мене имају вишеструку улогу, баш како сте набројали – они су и референтна тела, и маркери симболичних стања и времена (мн.) са којима их повезујемо, али и емоционални џепови, јер садрже у себи слојеве наталожених искустава различитих за сваког од нас појединачно.

Шта све музика може да буде – документ, сећање, емоција... и како нас води у будућност?

- За мене је музика вид енергетског рада. Та енергија се често очитава као емоција, али не мора. Може да се манифестује и као ментална или звучна стимулација базирана на густини садржаја или текстуре, али опет је у суштини енергија. Волим да задам параметре музичког комада и да искусим заједно са извођачима како комад преобликује ток времена утичући и на њих и на слушаоце иако га, на први поглед, и једни и други управо својим присуством стварају.

Музика која мене узбуђује истражује подједнако и емоцију и структуру, и врло често макар у позадини сугерише друштвени контекст у ком настаје. Води нас у будућност тако што допире до слојева наше свести који иду даље од вербалне комуникације и омогућава нам да се повежемо са ширим пољем у ком су нам увиди, исцељење, визије лакше доступне. Она је средство којим можемо да стигнемо даље, дубље и брже до било које духовне дестинације: дубоких спознаја, љубави, опроштаја, мира, лепоте.

На који начин нас је пандемија променила?

- Нисам сигурна да нас је променила, мислим да је нагласила већ постојеће добре и лоше стране и друштва и појединаца. У Америци, где живим више од двадесет година, је драстично указала на немоћ, упркос богатству, да се реше минимални основни захтеви овог тренутка, типа да има довољно маски за медицинско особље – јер богатство није у функцији добробити друштва него појединаца, што је за једну тако моћну земљу ипак поражавајуће. У Србији се бавимо теоријама завере, док кућа гори – да се одмах утврди ко је запалио и како, као да је у том наративу спас у овом акутном тренутку.

Надам се да ће нам остати неке од навика из овог периода – да мање улазимо у физички лични простор једни другима, да будемо свеснији како наше понашање подржава или угрожава друге, да будемо одговорнији према угроженим групама. Такође се надам да ћемо колективно да одрастемо и да се не брецамо немоћно на власт као пубертетлије на родитеља, него да ћемо, поносни на дисциплину и одговорност које смо прихватили у овим околностима, ту власт, када се понаша као осиони родитељ, подсетити да смо одрасли и да то исто од ње очекујемо.