Горанка Матић: Печат аутора фотографије је као шара на палцу

Горанка Матић је дипломирала историју уметности на београдском Филозофском факултету, а 1980. године почиње да се бави фотографијом. Од оснивања Студентског културног центра у Београду радила је као асистент ликовног програма, а затим као стручни сарадник и кустос галерије "Срећна нова уметност". 

Фотографије је објављивала у бројним часописима и магазинима: Џубокс, Старт, Свијет, Омладинске новине, Дуга, Дело, Liberation, Полет, (Nеw) Момент, Беорама, Ритам, итд.

Била је уредник фотографије у недељнику Време, у Политици и на РТС-у. Паралелно са наменском фотографијом, ради и уметничке пројекте. Предавала је фотожурнализам на Факултету политичких наука у Београду, била је гостујући професор на Факултету за медије и комуникације. Излагала је на бројним изложбама код нас и у свету. Добитник је награде Октобарског салона, награде „Освајање слободе", Политикине награде за најбољу изложбу, годишње награде УЛУПУДС-а, награде УНС-а за животно дело. 

Од почетка бављења фотографијом 1980, па све до тренутка када сте у руке узели дигитални фото-апарат, негде почетком 2000-их, читава Ваша „аналогна" продукција, ускладиштена је на негативима и фотографијама развијеним на фото-папиру. А то је огроман део Вашег стваралачког опуса, који треба систематизовати, истражити и преточити у дигитални формат. Да ли, копајући по властитом руднику, наилазите на изненађења?

- Ма због тог скенирања сам у добровољној изолацији већ три месеца пре ове свеопште изолације. То су хиљаде негатива који у овом тренутку не завређују да буду на изложби али су део живота и мог и мог града и моје бивше и садашње земље. 

Неких ствари се више и не сећам, па се обрадујем и изненадим. Четири деценије је у питању. Људи које сам сликала осамдесетих били су млади и ја сам била млада. За разлику од данашњих селфија ми смо се сликали аутокнипсом или у огледалу, па шта буде, а из данашње перспективе је лепо. Велики сентимент.

Чини се да су осамдесете и даље до краја неиспричана прича. А један велики део те приче забележили сте управо Ви на својим фотографијама. Шта би још додали слици Београда и Југославије 80-их? Можда нешто из најновије архиве скенова?

- Осамдесетих сам паралелно фотографисала рок сцену, ликовну сцену и то све, претежно у СКЦ-у . Путовало се у Загреб, Пулу на фестивал, Скопље, Љубљану... Некад приватно, некад службено. А све је било, чини ми се скоро исто, јер радило се оно што те је интересовало. Е, једном сам била и у Бајиној Башти да сликам реверзибилну хидроелектрану, и то по снегу, после сам се правила важна како све знам о њој. 

Сада ми је жао сто сам мало сликала Београд осамдесетих, нашла сам нешто што сам заборавила, хемијску чистионицу, киоск са виршлама, шофера у аутобусу како лиже сладолед, младу која је дошла из унутрашњости са фамилијом да купи венчаницу у Балканској, младе Роме у аутобусу са тетоважама. Дивно сада, али онда сам скоро сваки дан сликала неки концерт или рок групу или неког уметника.

Фотографијом сте почели да се бавите у време када се тачно знало шта тај медиј подразумева: фото-апарат, филм, фото-лабраторију, фиксир, развијач, контакт-копије... Дигитално доба, дигитални апарати и технологија израде фотографије редефинисали су појам фотографије. Но, сада фотографија пролази најновију развојну етапу, реч је о оним које се раде мобилним телефонима. О кавој је еволуцији фотографске слике реч?

- Дигитални апарат је било олакшање за фотографа, новине и посао уопште. Ја нисам романтичан тип па да носим само ручно плетене џемпере, прихватам и машинске. Била је то новост, али не тако велика као појава „паметних" телефона са квалитетном сликом и могућношћу тренутне дистрибуције по друштвеним мрежама, у редакције... Могли смо видети егзекуцију Садама Хусеина, лепотицу са новим дечком, како полиција млати некога, мило дете коме је управо израстао зубић. Наступила је визуелна писменост. Е сад, сви знају да пишу, а неко је писац и у тој телефонској игри. Немам ништа против ако је добра фотка. 

Били сте дугогодишњи уредник фотографије у Времену, Политици и на РТС-у. Фотографија има огромну улогу у медијском простору, но, на срећу или на жалост, та њена улога није у потпуности препозната у јавности. На који начин фотографије које се објављују у домаћим и светским медијима сведоче о актуелној пандемији корона вируса? Да ли уочавате неке специфичне аспекте фотографије у епохи короне?

- Мислим да постоји неколико шаблона по којима се раде све агенцијске, новинске фотографије, дода се само симбол нове теме. У овом случају су маске за лице, рукавице, пустош на улицама које су некад биле препуне људи, сва ова галантерија медицинске заштите у болницама, која је врло атрактивна. А како време пролази и релаксирајуће теме, венчања у ово доба, породице код куће са децом и скајп комуникација са ближњима. Стари у шетњи... Ратних тема нема а ни криминал није у јеку. 

Бавили сте се репортерском фотографијом, рок фотографијом, портретима, назовимо тај сегмент - наменском фотографијом. Но, један значајан сегмент Вашег делања представља ауторски рад у домену фотографије у ширем пољу визуелне уметности. Ретроспективна изложба у МСУБ била је најављена за јули ове године, но одложена је за март 2021. Која је концепција те изложбе?

- Да, тако је речено, а шта ће бити - видећемо. У сваком случају, имамо времена да се спремимо, Уна Поповић, ауторка и кустоскиња изложбе, и ја. Основна концепција је направљена. Неће ићи хронолошки, већ по темама, а има их.

Ваши ауторски радови настају полако, лагано се слажу, брусе и седиментирају. На пример пројекат Први снег. Већ 15 година, са Вашег новобеоградског прозора снимате први снег. Чини се да је то врло једноставна и занимљива прича?

- То је више приватна прича, него пројекат, али је симпатично. Једној пријатељици шаљем фотку првог снега те године, како је почело ни саме не знамо, али истрајавамо. Није амбициозно, нити фотографски превише коректно, али је битно да се одвија са више или мање успеха. Дужина трајајања, године које пролазе, дају причи на вредности. 

Ваше фотографије су препознатљиве. Није потребан потпис да би се идентификовало ко је био иза камере. Како се остварује инидивидуални, ауторски печат у механички репродукованој слици?

- Е, то морате питати друге. Вероватно свако има свој печат, као што свако има на палцу другу шару за идентификацију у полицији. Ту се дода још мало образовања, среће, упорности и трајања у послу.