Владислав Шћепановић: Све је спремно за "Асанж" пројекат

У периоду 2013/2014. био је вршилац дужности директора Музеја савремене уметности у Београду. Председник одбора 55. Октобарског салона. Оснивач и главни уредник уметничке асоцијације "ARTOFREALITY association" и оснивач уметничке групе HARDSOC. 

Шћепановић је излагао на 26 самосталних, и више колективних изложби у земљи и иностранству. 

Ваша докторска дисертација је насловљена ''Медијски спектакл и деструкција'', како бисте из перспективе уметничке, медијске и критичке теорије друштва протумачили овај тренутак?

- Ја сам желео да сазнам зашто имам потребу да то сликам и онда сам докторирао ту теорију, да бих из тог угла могао да анализирам зашто то радим. То се све преплиће. Е, сад, како се то односи на овај тренутак данас? Врло једноставно, коронавирус је нешто што ће да нас још више у појмове виртуелног и дигиталног, скрајнуће нас из физичког простора. Дакле, може да постоји реалан разлог да се склонимо из физичког простора, али ће то сигурно бити искоришћено од стране дигиталног капитализма да се створи већи профит.

Наоми Клајн у књизи Доктрина шока објашњава шта се десило у Њу Орлеансу. Десила се поплава, па су сиромашни људи из тог дела града расељени на периферију. А на тој, доброј локацији је настао нови елитни центар града и некректине су имале добру цену. Зато сам велики противник теорија завере. То није поента, поента је да се искористе катастрофе како би простор узурпирао капиталистички поредак и како би мали број људи увећао своје богатство и утицај.

Први контакт са представницима Џулијана Асанжа имали сте на Бијеналу у Венецији када сте представљали Србију. Сада сте позвани да насликате слику у част човека који је због политичког деловања скоро деценију у изолацији.

- Мој рад реферише, посебно када су теме везане за политичко сликарство, на те теме што је блиско Асанжовој борби. Било је питање дана када ћу кренути да се бавим баш њим. На Бијеналу у Венецији сам 2017. године представљао Србију са пројектом ''Енклавија''. Тада сам ступио у контакт са људима из његовог окружења, њима се допало и они су препознали да су то слични мотиви и теме, само у другој форми спроведене. Наставио сам да радим тај циклус и излагао сам те слике. А онда сам се срео са својом другарицом Мајом Пелевић која је драмски писац и озбиљно укључена у борбу за слободу Асанжа, и у некој причи смо дошли до закључка да би било занимљиво да она са те драмске стране, а ја са ликовне, направимо заједнички рад с којим бисмо могли да изађемо у јавност. Сматрам да сви треба да радимо на пољу истине и разоткривања свих ситуација у свету које нису како треба и да је то наша дужност.

Асанж је постао синоним борбе за истину. Колика може да буде моћ сликарства у истом строју?

- Асанж је постао синоним за једну врсту отпора овом свету какав је он данас. У свом сликарству сам се бавио људима који су били синоним отпора, без обзира из које области долазили. Мислим да сликарство, у овом времену репродукованих слика које су краткотрајне и симулирају меморију која је све краћа и краћа, може да буде субверзија таквом свету. Пре свега, сликарство има своје тело и траје стотинама година, нешто што реферише о одређеним животним циклусима и вредностима о времену у коме настаје, много снажније од онога што су репродукувани медији. Један догађај нестане и већ за месец-два заборавимо да се и десио, али кад нешто ставимо на слику сигуран сам да ће и после 200, 300 година моћи да реферише о одређеном догађају и материјалном телу тог догађаја, што у времену дигиталног капитализма може да буде озбиљна субверзија. 

Друга ствар, врло занимљива у политичком сликарству којим се бавим двадесетак година, кад год бих насликао слику која је провокативна, то је имало јак одјек у медијима. Од слике се на подсвесном нивоу очекује много, јер она није масовни медиј, а говори и анализира масовни медије и оставља сведочанство о томе. На пример, док сам радио серију У ишчекивању Имама Махдија, која је била приказана на 45. Октобарском салону, иначе забрањена месец дана пре тога, та изложба је у светским медијима доста преношена. Ту су били портрети Милошевића, Бин Ладена, Звездана Јовановића, шеика Јасина, пуно провокативних људи на једном месту и то је заинтересовало медије, зашто то неко слика. Моћ слике је велика, јер слика може да сублимира много тога, а визуелни приказ је најмоћнији у нашем времену.

Као што данас читамо Хераклита, да ли ће тако и Ги Дебор пружати увид будућим генерацијама у тескобу наше цивилизације?

- ''Друштво спектакла'' је Библија овог времена. Посебно 20. века, али можемо препознати да у том интегрисаном спектаклу настављамо да живимо. Враћам се на конкретно стање, јер је стање спектакла присутно. У пандемији вируса, одређене земље које су реферирале том концентрованом спектаклу спроводе циркусијаду моћи. Да би се разумело ово стање и дигитално доба, мислим да је неопходно прочитати Друштво спектакла Ги Дебора. Додао бих и Технику Жака Елила. Они заједно најбоље затварају целину и објашњавају ово аутоматизовано време у коме еволуирамо у нешто што нисмо били. Мислим да како време пролази и Ерих Фром постаје све актуелнији. То су три филозофа која нам могу помоћи да схватимо време у коме живимо.

Како проводите дане у изолацији у атељеу и какви су Вам планови, шта припремате када прође ванредно стање?

- Што се тиче личних планова, имам заказану изложбу 31. августа у Токију. Та изложба је требало да се одржи поводом Олимпијских игара. Олимпијада је одложена, али изложба није! А што се тиче пројекта посвећеном Асанжу, све је припремљено, планирамо светску промоцију, али сада то није изводљиво. Али ћу прво вас обавестити о извођењу тог догађаја.