Борис Лијешевић: Опасност и близина смрти могу бити и лековити

Тренутно је цео свет суочен са кризом која је вероватно највећа глобална криза од Другог светског рата. Како доживљавате овај привремени застој у животу, како испуњавате време?

- Испрва су многи моји пријатељи били у фазону да им ово прија. И заиста дјелује привлачно одједном прекинути све и добити екстра вријеме да се наспаваш, да читаш, гледаш... Међутим, већ послије пар недеља многи се жале на концентрацију. И то је разумљиво. 

- Понекад се питам да ли су Јевреји који су се годинама скривали на неким таванима или подрумима у Другом свјетском рату, имали концентрације да читају или одмарају. Вјерујем да нису могли ни о чему да мисле до о оном шта се догађа вани. А и свакако да тјелесна неактивност утиче и на психичку.

- Ја сам такође мислио да ћу да кренем на неко унутрашње путовање, да читам, пишем, откривам нове свјетове у себи. Та илузија је нестала првог поподнева када смо Јелена и ја схватили да наши родитељи сада не могу да нам помажу око нашег сина који непрестано јури по стану, отвара фиоке, свуда се пење и да по цијели дан морамо да пазимо да се не повриједи. Али дубоко сам увјерен да је то најбоље могуће путовање. Радним данима имам онлајн сусрете са студентима глуме, али и пробе са глумцима из нове представе Читач. На први поглед дјелује немогуће, али понекад се догоди нешто креативно, нека реченица, увид, схватање. Послије тога смо сви надахнути и срећни. И све буде лакше. Све добије смисао. Нешто се ипак може и овако.

- Треба радити и када изгледа да се то не може. Увијек може. Треба се сусретати са људима на било који начин. Јер кроз сусрет и размјену долази смисао и љубав и инспирација и храброст и све. Некад ме преплаве емоције. Нарочито емоција страха од апокалиптичних слика, од ужаса, од растанака. Хвата ме језа. Те слике су прејаке за свакога од нас. Али и ту помаже жива пријатељска ријеч. Кад једни другима носимо страхове.

Каже се да свако зло има и неко добро. Да ли видите то добро у тренутној ситуацији?

- Добро је то што су доктори постали хероји. Наравно они паметни и пожртвовани. То је прочишћење. Јер смо навикли на хероје које нам медији праве од ђубрета из "фарми" и "задруга". Данас се боље и јасније види шта је добро и шта су праве вриједности. Опасност и близина смрти могу бити и љековите. Можда увидимо гдје смо до сад гријешили и шта би могло боље и исправније да се постави у будућности. Шта нам је заиста потребно, а без чега можемо. Има доста ствари без којих се може. Сви у животу имамо доста вишкова. Ово може бити прилика да се ослободимо вишкова. Да поједноставимо своје животе. Да одвојимо битно од небитног и да схватимо да нам је вријеме ограничено. 

Да ли је уметнику ово заустављено време на неки начин инспиративно, да ли оно изазива размишљање о стању света у коме живимо, на пример о односу између материјалних и духовних принципа? Да ли је свет претерао у лову на материјалне вредности, заборављајући на своју духовну суштину?

- Страшно је како се све одједном промијени. До јуче су људи махнито улагали у некретнине. Куповали станове и живјели од издавања преко сајтова. Сада су им ти исти станови терет и трошак. Некретнине су достизале неке нереалне цијене. Свијет је дјеловао као да је створен за неке друге људе, брже, модерније и богатије од нас. Све те зграде које се сада граде, та насеља са затвореним парковима, гаражама, инфрацрвеним рампама. А онда се упали свијетло у сали и видиш да су то кулисе. Луна парк који се зауставио када је вожња завршила, видиш да је све око тебе на стакленим ногама. И да смо мали, безначајни и незаштићени. Можеш да изгубиш све преко ноћи, да изгубиш ближње, да не можеш ни да их видиш, додирнеш, сахраниш. Ништа ти не помаже. Ни станови, ни аутомобили, ни каријера. Нико ти не може помоћи. Немаш коме да се обратиш, нико о овоме не зна ништа. Не постоји искуство. Сви смо затечени. Цијели свијет. И због тога тај осјећај изгубљености. Умиру доктори од којих очекујемо помоћ. Чему онда да се надамо? 

- Једино што медицина може да помогне је да ти поручи: чувај се. Апсурдно. Али то јесте добра и корисна лекција која нас тјера да схватимо да је наш живот у нашим рукама. И сада, и увијек, и у свакој другој ситуацији. Чувај се и Бог ће те сачувати. У сваком језику постоји та пословица. Сам себи можеш помоћи да преживиш. Све што си улагао у себе може да нестане у секунди. Да се претвори у вапај за ваздухом, вапај да држиш некога за руку док умиреш, а немаш кога. Сва духовност, знање, памет, све је то немоћно пред вирусом. Какав је то живот? Да ли је ово његово право лице? Мислили смо да чврсто и стабилно стојимо на земљи. Да смо непоколебљиви. Како смо могли да будемо тако глупи да се уздамо у своју силу? Ево нам сад силе! Гдје је? У бројкама заражених и преминулих. У апокалиптичним сликама из Ломбардије. То је сила.

Ванредно стање је прекинуло ваше пробе на представи Читач у Београдском драмском позоришту, која се ради према роману Бернхарда Шлинка. Теме великих људских и друштвених криза су вам веома блиске, бавили сте се њима и раније, у изузетним представама Елијахова столица,  Брашно у венама, Употреба човека. По чему је Читач особен и зашто је нарочито изазован?

- Иза сваког тог наслова је човјек, несигуран, уплашен, мали, човјек који покушава да преживи, да врати старо, који је упао у лавиринт времена и сопственог живота. Човјек којег је задесило нешто на шта се није спремао. Баш као и ми сада. У позоришту нас увијек занима вријеме у коме живимо. Представа постаје важна тек када у њој препознамо своје вријеме. Тако је и са Читачем. Говори о послијератној генерацији која у наслеђе од Очева добија ратну прошлост, кривицу, неприхватљиве одговоре. И која тражи свој одговор. Свој однос према злочину и злочинцу.

- Занима ме наш однос према ратовима 90-тих, према сопственој кривици и одговорности за ратове и злочине који су почињени. Не могу да прихватим да се и даље затварају очи и скреће поглед пред великим злочинима и стратиштима која су се догодила у наше име. И да многи људи негирају, или неће да чују. Разговор о томе почињу реченицом „А шта су они нама радили", „А када ће они да признају?", „А код њих ратни злочинци слободно шетају". И тиме његујемо своју атавистичку сентименталност према злочину. Не дамо на наше злочине. Волимо их. Поносимо се њима. И та се љубав негдје појави, у некој наизглед безазленој шали, поређењу, у расправи, прослави, на стадиону... Платићемо то скупо, као што увијек све преплаћујемо.

- Јунак Читача покушава да заузме став према жени коју је волио и воли је кроз цијели живот, а за коју је сазнао да је учествовала у ратном злочну према логорашицама из Аушвица. И покушава да заузме исправан став према њој и томе што је она урадила. То питање је компликованије него што изгледа. То је било питање многих послијератних генерација у Њемачкој. То је у великој мјери и наше питање данас. Шта радити са злочинима наших ближњих. Како са тиме живјети? 

План је и да у Народном позоришту радите представу Рат и мир, са драматургом Федором Шилијем. Толстој се у роману, између осталог, бави питањима слободе и среће, сугеришући и то да је дужност човека да буде срећан у сваком времену. Време рата подсећа на вредности голог живота, које заборављамо када смо у миру. Да ли сусрет са Толстојем може да нам помогне да боље разумемо и нашу тренутну кризу?

- Цијела историја човјечанства може да стане у синтагму „рат и мир". Рат и мир је живот човјечанства. Колико ратова већ памтимо? А колико је тек оних за које знамо? Има ли ико да је ходао овом планетом а да се није срео са та два појма - рат и мир? Да није проживио неки рат и чезнуо за миром? Прође ли и један дан да макар не помислимо на неки рат? Историја свијета је историја рата и мира. Све у животу је рат и мир.