Милован Дестил Марковић: Да бисмо избегли општи колапс, потребан је глобални ресет

Једна од кључних фигура београдске уметничке сцене 80-их, Милован Дестил Марковић, сликарство је студирао на београдској Ликовној академији, где је иницирао отварање култног клуба Академија. Било је то време повратка слици и он, заједно са Властом Микићем, 1982. оснива уметничку групу „Жестоки“.

Преломна година у његовом животу била је 1986. Тада добија угледну Политикину награду за сликарство, као њен најмлађи лауреат, излаже на Венецијанском бијеналу и сели се у Берлин где и данас живи.

Дестил Марковић је излагао широм света, на бијеналима у Венецији, Истанбулу, Цетињу, Сао Паолу, Тријеналу у Њу Делхију, Југословенским документима у Сарајеву, изложби После зида у Стокхолму, на Октобарском салону у Београду.

Његови радови налазе се у музејима у Берлину, Кумамоту, Београду, Диселдорфу, Лођу, Дуизбургу, Грацу, Пријепољу и у бројним приватним колекцијама.

На почетку, Марковићево сликарство одликовало је уједињење матрица византијске духовности и иконографије са бунтовништвом и жестином рокенрола, док у слојевима његових новијих слика наново препознајемо византијски кôд удружен са снажним набојем револта и друштвеног критицизма, усмереног ка тоталитарном дехуманизованом неолибералном капиталистичком моделу, где се различитим методама надзирања и контроле спроводи савремена инквизиција над слободом духа и мишљења.

Како би у неколико потеза „насликали“ Берлин у априлу 2020? Да ли је град у којем живите више од три деценије, стекао неке нове нијансе и ритмове? Како изгледа суживот короне и уметности у Берлину?

– Ако би моје сликање било фигуративно, изгледало би као призор са Де Кириковог платна. Улице су празне и нема живе душе, архитектура је прешла у први план. У односу на Београд, Берлин је ионако имао превише те декириковске ноте.

Због климатских промена, има више сунчаних дана и неуобичајено је топло. Пуно људи је у парковима – наравно појединачно и на дистанци од најмање два метра. Вероватно, због (нацистичке) прошлости или мита о немачкој дисциплини, никоме није пало на памет да уведе полицијски час.

Међутим, постоји страх да ће ова превелика потреба за хигијеном и дисциплином, на споредна врата увући неке обичаје из прошлих времена.

Што се тиче уметности, за мене лично се пуно тога није променило. Самостални уметници нису запослени па не морају ићи у канцеларију на посао. Пошто су одложени сви наступи и изложбе, у самоизолацији и социјалном дистанцирању, добро је искористити такву изолацију и радити на новим идејама.

Испада да је уметност имуна на корону.

У новембру прошле године обележено је 30 година од пада Берлинског зида. Те 1989. године или сте сведок тог догађаја. Да ли су на помолу неки нови зидови?

– Као свуда, тако и овде има растућег национализма и изолационизма. У време уједињења 1989, тадашња Западна Немачка је за основу уједињење изабрала национално а не европско. То је било видно и приликом унитарног признавања Хрватске и Словеније.

Затим, 2008. године, током велике светска економске кризе, диктатура штедње, спроведена у медитеранским земљама завршава се колапсом Грчке. И сада, коначно, иницијатива за Корона-Фонд: велики конфликт северних и јужних чланица ЕУ - Италије, Шпаније, па и Француске.

Од осамдесетих, постоје три догађаја који су променили ток историје: после пада Берлинског зида – растући национализми, после пада „Kула близнакиња" 11. септембра – растући тероризми, и сада – Корона криза.

Да бисмо избегли општи колапс, потребан је глобални ресет.

Као што су некада црквени простори представљали хијерархију света, тако и Ви у Вашим скоријим поставкама амбијентализујете поредак савременог света. У многим радовима, као што су, рецимо, Текст портрети из пројекта Бекућници, обелодањујете оно што савремени свет сакрива, а то су последице суровог и нехуманог експлоататорског неолибералног капитализма. Шифровани језик баркодова, као основни језички кôд тржишно-економског система неолибералног капитализма, преузимате као темељни језички кôд властитог сликарства. Објасните нам Ваш поступак, на који начин говорите о савременом свету?

– Да ли ће корона утући или можда поспешити управо подивљали неолиберлани капитализам Јагма за респираторима, маскама, рукавицама, претворила је неолиберални у мафијашки
капитализам.

Свака држава, заједница, град, на тржишту хакују једна другу, не би ли дошли до преко потребне „заштите“. Коронавирус не бира оне који имају мање или више новца, али више страдају сиромашни.

Милиони запослених у мањим фирмама су остали без посла, за неизвесно дуг период. Изгледа да је пандемија короне постала подесно време да се измени ред и стање у светском поретку.

Мислим да ће се после ове кризе то и десити.

На који начин тумачите спрегу неолибералног капиталистичког поретка и актуелне пандемије? Да ли сматрате да ће она променити свет? Да ли ће свет после тога постати бољи или гори? И да ли Вам читава актуелна ситуација даје стваралачке импулсе?

– У радовима које сам управо пре актуелне пандемије изложио у Галерији Културног центра Београда, а потом у Музеју Савремене уметности Републике Српске у Бања Луци, пандемију глобалног предаторског капитализма, чији врхунац управо доживљавамо, повезао сам са духовним и спиритуалним.

Данашња ситуација нас подсећа на времена из тзв. мрачног Средњег века: куга, инквизиција, догма... Као што сам претходно поменуо: неопходна је нова праведнија расподела богатства и добара и то на глобалном нивоу. Изгледа да је прилика за глобални ресет управо пред нама.

Тамо, негде иза, иза света баркодова, бескућника, призме, савремене инквизиције, у Вашим радовима помаља се простор спокоја и духовности. Какав је то простор?

– Одувек сам заступао став да је уметност, поред друштвене ангажованости, првенствено духовна и спиритуална дисциплина. Као ликовни уметник, у мом уметничком раду, већ 40 година, још од периода Нове слике, покушавам спојити бунт времена у ком живим и византијску ликовну спиритуалност.

Шта тренутно радите?

– Настављам да се бавим циклусом радова на тему глобалног загревања. Први рад из овог циклуса је диптих Гласник (3м x 9м). Овај диптих, у првом плану приказује крила анђела која прекривају са десне стране северни а са леве јужни део наше планете.

Крајем 2019. завршио сам десни део слике на којој су крила анђела сликана по форми географског матрикса северне хемисфере, са елементима пожара и временских непогода у Америци, Европи, Сибиру - што је приказано на изложби у Београду и касније Бања Луци. Тренутно радим на левој страни диптиха.

У овом делу диптиха, крила анђела су подсликана географским патерном јужне хемисфере са елементима пожара и временских непогода у Аустралији, Африци, Јужној Америци.