Селимир Радуловић: Спремите се за поствирусни светски поредак

Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци и књиге огледа Светло из очеве колибе.

Радуловић је, између осталих, добио награде: Кочићево перо, Симо Матавуљ, Ђура Јакшић, Стеван Пешић, Вукову награду, Змајеву награду, Награду за животно дело Културног центра Војводине, Златнa медаљу за заслуге председника Републике, Орден Светог Стефана Лазаревића Светог Синода Српске Православне цркве.

Сада је управник Библиотеке Матице српске. Живи у Новом Саду.

Корона вирус!? Сваки разговор, данас и овде, како се уобичава рећи, почиње с том речју, с том мором, сада већ можемо рећи метафором, савременог човека и савременог света.

 - Ви знате да су Матица српска и Библиотека Матице српске, пре пет година, покренуле можда најугледнију и најживљу трибину у Србији, под насловом Савремени човек и савремени свет. Готово сваки учесник наше трибине указивао је на велика искушења с којима се суочава човек у савременом свету, наговештавајући да би неолиберална куга могла да нас све доведе у питање. Ноам Чомски (из самоизолације у Аризони) пандемију именује као кључни тренутак у људској историји, који сведочи о дисфункционалности система западне цивилизације.

Проблем је, вели он, у дистрибуцији система моћи - Америка има превелику моћ, а Европа је слепо прати као свог господара. Враг је, дакле, однео шалу, тим пре што смо на прагу нових претњи - нуклеарног рата и глобалног загревања. Уз подсећање да Америка није више радионица света и није једина велика сила која има велику привреду. У савременом светском океану много је ајкула.

Нешто слично препознајемо у ставу Хенрија Кисинџера, да ће многим владиним институцијама бити пресуђено, најављујући установљење поствирусног светског поретка. Једном речју, поплаве, топљење Северног пола, пожари у Аустралији - све је то наговештавало да са злобом савременог света нешто није у реду. Круну (корону) тог исклизнућа бележимо у земљи коју настањује изузетна нација, у сликама бескућника, у изолацији, на паркинзима!

Прошла година је, за Вас, у професионалном смислу била, изузетна. Ваша књига, Дванаест, овенчана је наградама Лаза Костић и Стеван Пешић, уручен Вам је Сретењски орден, и Орден Светог Деспота Стефана Лазаревића, изашло је из штампе друго, допуњено издање антологије Златни век српског песништва, објављене су Вам изабране и нове песме, под називом Исповест тумача царевог сна. У штампи је Ваша нова књига О дукату с ликом старца. Све, што би се рекло, дар до дара, венац до венца. Стиче се, ипак, утисак да је Ваша песма путовала према Вашим читаоцима и да се рецепцијско-аналитички круг постепено увећавао из године у годину. Рекло би се да нисте журили!

- Мени је блиска, у том смислу, реч Рајнера Марије Рилкеа, последњег великог певача. Он је сведочио да се стиховима мало постиже, кад их пишемо рано, будући нису осећања, већ искуства - ради једног стиха неопходно је видети многе градове, осећати како птице лете, имати смисла за онај покрет са којим се мали цветови ујутро отварају. И ја мислим да је песма ствар искуства. И по мојој мери су дуге кристализације - скупљати смисао и сласт читавог живота, да би се, на крају, саставило десет редака који су добри.

С овим искуством лако ми је да посведочим да су све моје песме дарови Очеви. А како сам старији све сам сигурнији да само рука смирења може примити дарове Очеве. Он нас све дарује, али само они који препознају Његов дар, којим нас чини својом децом, знају да срце, скрушено и смирено, Он неће одбацити. Уосталом, кад је небо с вама земља и није неко велико искушење и свака је препрека савладива. И свест о наградама и награђивању је, сагласно томе, лако уравнотежити, јер сваком добром делу, како уче Свети Оци хришћанског Истока, или претходи или следи искушење. Накнадна овера да сте оно што сте радили ваљано обавили је, мање-више, поуздан.