Светлана Шеатовић: Другачији свет ће се сигурно родити на рушевинама ове колективне несреће

Овог пролећа, због пандемије коронавируса, манифестација и научни скуп посвећен овогодишњем добитнику Дучићеве награде, песнику Мирославу Максимовићу, нису одржани. То је и повод за разговор са др Светланом Шеатовић, вишим научним сарадником Института за књижевност и уметност у Београду, установом која дуги низ година сарађује са „Дучићевим вечерима поезије", и управницом Задужбине „Десанка Максимовић" која, при Народној библиотеци Србије, постоји већ 27 година. 

Да ли је разматрана могућност новог термина одржавања манифестације?

- Сада смо по први пут, а реч је о 13. научном скупу у договору са градом Требињем одложили све за крај октобра. Тачан датум ћемо одредити према општим здравственим и епидемиолошким околностима у Србији и Требињу. Морам да истакнем да је ова научна сарадња део Специјаних веза Републике Србије и Републике Српске, град Требиње је показао изузетну кулутролошку свест и способност да су сви његови културни посленици и градоначелници били и јесу достојни баштиници дела и имена Јована Дучића. Пред нама је 12. зборник посвећен Војиславу Илићу, а застој у раду штампарија је у овом тренутку блокирао финализацију овог посла. Прошле године скуп је био посвећен Војиславу Илићу, духовном претечи Дучићевог поетског профила. Интензивна сарадња са Требињем пружила је безбедност у финансијском и организационом смислу, а Дучићев град је имао научне скупове и зборнике највишег националног и естетског нивоа. Дугогодишњи руководилац пројеката, уредник ових скупова и едиције академик Јован Делић је личним залагањем помагао у овом дугом трајању, а и сама сам од 2016. године преузела све те улоге. 

Требиње је место научног, уметничког и националног надахнућа, синтезе и јединства народа у пределима јединствене лепоте. Благовести као дан упокојења Јована Дучића су биле централни део манифестације и сада први пут после 12 година осећам неку врсту сете и туге јер нигде лепше не можете осетити тај најсветлији празник и снагу песничке речи као у Требињу, ту надомак мора са првим мирисима пролећа у залеђу Леотара. Сада је пред нама неко друго злокобно пролеће, али није то први април у нашој историји који преживљавамо у највећим искушењима. Као што Т.С. Елиот каже: „Април је насуровији месец"! Ове године скуп је посвећен Мирославу Максимовићу, добитнику награде „Јован Дучић", а на скупу ће учествовати 25 најистакнутијих проучавалаца српске поезије.

Пре неколико месеци постали сте управница Задужбине „Десанка Максимовић". Шта је мисија Задужбине и како модификујете планове у овој години због актуелног стања?

- Улога Задужбине је да чува име ове песникиње у научном и најширем друштвеном погледу кроз публиковање њених дела, подстицање научног рада, припрема критичког изадања, бриге о рукописној заоставштини, додела награде "Десанка Максимовић", организација научног скупа о добитнику награде и публиковање Изабраних песама добитника. Претходни управници су веома брижним радом припремили критичко издање Целокупних дела Десанке Максимовић, а сада је у току припрема дигиталног издања. Сваке године Задужбина додељује награду "Десанка Максимовић" за допринос развоју српске поезије у Бранковини 16. маја на дан рођења ове песникиње. То је једна од најпрестижнијих награда за српску поезију која валоризује највише естетске вредности. Ових дана смо објавили електронску верзију изабраних песама Загрљај у коме нема никога Војислава Карановића прошлогодишњег добитника награде "Десанка Максимовић". 

Симболичан наслов изабраних песама у ово време социјалне изолације и одвојености од драгих бића. Припремама се за штампу зборник о Ани Ристовић, која је добитница награде за 2018. годину. С обзиром на стање, видећемо да ли ћемо доделити награду за 2020. годину или ће то бити без финансијског дела, јер се за све награде сваке године конкурише код ресорног Министарства. За сада једина упоришна тачка је Народна библиотека Србије која је суоснивач у финансијском и логистичком погледу, суиздавач и база без које не би могли да функционишемо.

Задужбина има свој сајт, шта посетиоци могу на њему да пронађу?

- Сајт Задужбине „Десанка Максимовић" садржи критичко издање Целокупних дела Десанке Максимовић која су бесплатно доступна и то је преседан у нашој култури! Најпре јер је реч о минуциозно припремљеним делима према највишим стандардима критичких издања и сада је пред читаоцима и Легат ове песникиње са великим делом писама бројним савременицима у Србији и иностранству, бележака, аутографа песама које су дигитализоване. Остало је још доста посла, али сајт пружа изузетно драгоцен рукописни материјал и 100 публикација свих жанрова, научних зборника о делу Десанке Максимовић, добитницама награде, изабране песме, библиографије, dvd издања и нотне записе песама компонованих на стихове Десанке Макисмовић. Задужбина „Десанка Максимовић" овим испуњава своју вишеструку друштвену, научну и уметничку функцију која је доступна свима на сајту www.zdm.nb.rs.

Као руководилац Одељења за поетику модерне и савремене књижевности у Институту за књижевност и уметност, можете ли нам рећи на којим пројектима радите у Институту?

- Настављамо рад на едицији Поетичка истраживања коју је покренуо још деведесетих година проф. Новица Петковић и прошле године смо обележили 25 зборника који представљају врхове српске поезије, од Јована Дучића, Милана Ракића до Ивана В. Лалића, Јована Христића и Матије Бећковића. Тренутно је у штампи зборник о Војиславу Илићу, очекује нас скуп о Мирославу Максимовићу. Сада је у плану објављивање радова за међународни зборник са конференције о надреализму коју смо одржали прошле године, међународни зборник о поетици српске књижевности са преко 50 радова из 10 земаља у част академика Јована Делића дугогодишег руководиоца пројекта, а потом и финализација међународног зборника о манифестима у српској књижевности 20. века у сарадњи са колегама са Одељења за компаративну књижевност.

Пре две године сам покренула едицију Лимес која отвара нова интердисциплинарна тумачења књижевних дела и културних феномена и ту је објављен зборник о Сибу Миличићу. За овај новембар планирали смо скуп о Нику Бартуловићу надајући се да ћемо скинути патину и стигму са бројних имена наше књижевности, али и сада је већ извесно да ће неки од тих послова морати да се помере у 2021. годину.

Последњих десет година усмерили сте своје интересовање ка проучавању утицаја Медитерана у српској књижевности 20. века. О каквом пројекту је реч?

- Медитеран сам увек волела на неки сасвим личан начин, море, историју и културу народа на европским обалама Средоземља. Најпре сам дубину медитеранских орјентација откривала у поезији Ивана В. Лалића кога у иностранству препознају као медитеранског и византијског песника, посебно на англосаксонском простору. Преко Лалићеве поезије стигла сам до Јована Христића, а онда се пред мојим очима отворио цео ток у српској књижевности 20. века, од Дучића до савремених писаца Гордане Ћирјанић и Владимира Пиштала.

Откривала сам Медитеран преко историчара и географа Фернана Бродела, а затим сам од 2012. покренула пројекат Хоризонти Медитерана са Универзитом у Пескари. Резулат је био зборник 2013. године са преко 800 страница и 39 радова из девет земаља Acqa alta Медитерански пејзажи у модерној италијанској и српској књижевности у коуредништву са Персидом Лазаревић Ди Ђакомо и Мариом Ритом Лето са Департмана за славистику у Пескари. Недавно смо га поставили и као дигиталну верзију на сајт ИКУМ а. После сам наставила истраживања медитеранских, али и рубних простора Херцеговине и Далмације на којима су живели наши писци, уносили те танане линије у дела, јунаке на којима су се преламали Источно и Западно римско царство, па историјско и културно наслеђе античке и византијске културе, путовања и опсесије метафизиком простора Средоземља, антропологијом, етнологијом кроз путовања и дела Дучића, Црњанског, Андрића, Сибе Миличића, В. Деснице до већ поменутих савременика.

Тај медитерански дух сам откривала кроз античку филозофију, књижевност, али и у савременом току геофилозофије Европе и Медитерана у делима Масима Качарија и Катерине Ресте. Тако сам проучавајући и тај новији ток геофилозофије видела да су филозофи и песници спремни на промену која је нужна и да ће се и Европа одвојити од англосаксонске доминације, а сама Европа поделити на север и југ. Данас то у доба короне гледам и нисам изненађена.

Како изгледа Ваш радни дан код куће? Шта ново припремате?

- Мој радни дан нема време као и пре ванредног стања. Посао у научним институцијама је често само организационо везан за одређено време до 16 часова, али прави истраживачки послови и време када пишем је доба ноћи. Сада у кући више радим током дана, али сам и мајка једног гимназијалца са свим дилемама и новим облицима учења на даљину што захтева додатну енергију. Резимирам свој професионални и лични живот, распакујем делове велике библиотеке коју нисам још средила после већ седме сеобе у мом турбулентном и динамичном живот, читам књиге за које нисам имала времена, слушам музику која ме релаксира, гледам са своје нове терасе буђење пролећа између зграда једног новобеоградског блока, празне булеваре, ослушкујем тишину које сам била жељна, а сада је има на претек. Из тих тренутака расте нова енергија и сазнања за која је требало време и „успоравање".

Тренутно се бавим једним текстом о вину, религији и књижевности у Љубави уТоскани Милоша Црњанског, спремам предавања  онлајн за курс „Медитеран у српској књижевности" за Универзитет у Пескари у Италији где сам гостујући професор овог семестра, али околности су промениле начин рада у сваком погледу и још много недовршених текстова за које је требало времена.

Које књиге бисте препоручили за овај период изолације? Имате ли поруку за наше грађане, како да употпуне време проведено код куће?

- У време изолације најпре бих препоручила ренесансну књигу Ђ. Бокача Декамерон који се на јединствен начин еросом одупире танатосу, али и Камијеву Кугу, Маркесову Љубав у доба колере, Пекићево Беснило, Ћосићево Време смрти 3 или Роман о Лондону Црњанског. Рекла бих да се вратимо себи, малим стварима које нам чине живот, добрим књигама, музици, недовршеним пословима, да се радујемо и капима кише и зрацима сунца на прозору јер сада треба „само" преживети. Ја читам и медитерански дух Лоренса Дарела Горке лимунове Кипра, али и последњу готово пророчку збирку Руке у рукама Ане Ристовић која нас подсећа на отуђеност и површност света у коме је недостајало кућног путовања по сопственој соби и унутрашњем свету.

Увек се враћам збирци Четири канона (1996) Ивана В. Лалића са стиховима упућеним Богородици где вапи за спасом света у коме влада „мегаинфлација смисла" и „расте убрзање/ Несреће у покрету". Славећи Благовести са којима смо и почели овај разговор и у сусрет васкршњим празницима Лалић скрушено моли: „Ти која истину знаш, што столује у ружи/Раја небеског, и зрачи, ти с трепавица капни/ Светлосну сузу у таму што боји конац века,/Да светлије нам буде, и топлије у ноћи". Мада ово није конац века јесте сасвим сигурно крај глобалистичке епохе, а нови и другачији свет ће се сигурно родити на рушевинама ове колективне несреће. На то су нас упозоравали песници и филозофи! Хомери нашег доба! Само је требало да их пажљиво читамо...