Томислав Маринковић: Живот испуњен носталгијом за животом

Томислав Маринковић је аутор песничик књига: Двојник, Извесно време, Стихови, Сумња у огледало, Школа трајања, Свет на кожи, Обичан живот, Путовања кроз близине, Невидљива места, Издвојене тишине, Изабране песме.

Живите у складу са својом поезијом, у спором ритму, у миру и тишини малог места, Липолиста, крај Шапца. Да ли се нешто променило у Вашем животу због епидемије коронавируса? Како доживљавате ову ситуацију?

Заправо, живим у ритму који је променљив. Научио сам да се он мења природно, у зависности од тога да ли пишем, читам неку узбудљиву књигу, или обављам послове у башти, међу биљкама. Реч је, дакле, о ненасилном реаговању на практичне, духовне или душевне потребе.

Сада се све променило. Епидемија је створила стање угрожености, осећање да је све опасно, од прилажења другим људима до удисања ваздуха у заједничкој просторији. Та ситуација нас је одмакла не само од људи, већ, у извесном смислу, и од онога што смо до појаве вируса сматрали стварним животом. Чинило нам се да смо у потрази за лепим и истинитим, а испоставило се да смо се одвојили од елементарног смисла живота и да смо учествовали у градњи неке лажне и непостојеће среће. Сад се та кула, изграђена од привида, нагло срушила.

Намеће се неодољив закључак да је савремени човек, који је дуго испољавао себичлук и тежњу да буде сам, у свету властите митологије, то и добио, само у једном застрашујућем виду. Остао је у кућној изолацији, са маском на лицу и страхом који нема са киме да подели.

У песми Ја сам тишина написали сте: „...живот испуњен носталгијом за животом“. Како смо до тога дошли?

Неко опште место у нашим животима у песми може да добије изненадно усијање и да проговори језиком већине. Чини ми се да је то случај и са стихом који сте навели. Уколико његова лична егзистенција није угрожена, човек воли да сањари и да држи очи затворене за оно што се око њега догађа. Живи у сталном ишчекивању да ће се остварити неки сан, неки велики циљ којем тежи, гледајући рекламне поруке, сударајући се често са билбордима и светлећим сликама које обећавају да је срећа ту негде близу, одмах иза угла.

Живимо у празнини између реалног и обећаног, као кад се разочарани враћамо из позоришта јер је представа отказана. И онда схватимо да смо у животу имали само носталгију за животом, да је будућност, из неког непознатог разлога, одложена за касније.

Човек модерног времена, условљен материјалним постигнућима, одавно је изгубио равнотежу и способност препуштања тренутку. Како Ваше песничко биће реагује на слике стварности?

Да, условљеност материјалним постигнућима је друштвени и социјални феномен који је захватио читав свет. У суштини тог феномена, по мом мишљењу, налазе се две ружне људске особине: похлепа и егоизам. Не могу да докучим шта из чега произилази. Биће песника, дабоме, има специфичан однос према стварности. Драма, патња, трагедија, беда у поезији не доспевају никада до стања завршености. Тек што се нешто окончало, већ песма предосећа нову претњу, увек је у приправности. Не мора бити у питању очигледна угроженост људске егзистенције у целини, као сада, може једна угинула птица у дворишту, или вест да је ваздух презасићен отровним честицама довести до реакције какву су песници неког минулог доба имали поводом пропасти неког царства, на пример. Поезија је веома осетљиво али упорно биће. Захваљујући тој упорности, оставила је за собом траг кроз целу људску историју.

Да ли нас ово заустављање може нечему научити?

Већ из чињенице да је реч о заустављању, као кад возач аутобуса нагло притисне кочницу пред неком опасношћу, следи закључак да нам планета поручује да смо прешли у недозвољену траку и да морамо да обновимо наше животно знање. Да ли ћемо са овим језивим искуством знати више кад коронавирус буде побеђен, тешко је сада рећи. Ипак, било би неопходно и корисно да свако осети личну кривицу због тога шта нам се догодило. Ако будемо одбијали да признамо да смо, у некој мери, и сами криви, свет можда неће понављати слично упозорење.

У каквој су вези биљке и пријатељство?

Свакако имате на уму књигу Писац у врту, најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству, како стоји у поднаслову књиге коју сам приредио. Морам да кажем да природа и биљни свет у мојој поезији представљају неку врсту опште егзистенцијалне теме. Садашњи тренутак је ту тему заоштрио до крајњих граница. Ја живим у природи, међу биљкама. Био сам у прилици да својим пријатељима, писцима, годинама поклањам украсне биљке које су они садили у својим вртовима, на окућници, или на некој погодној тераси. Касније су сви написали о тим биљкама неку песму, причу или есеј. Већ то је био посебан вид исказивања пријатељских осећања.

Пријатељства подсећају на лепо уређен врт. Односи међу људима се морају неговати као што се негује сопствена башта. Управо нас ова ускраћеност да се виђамо са својим пријатељима уверава да се само једним делом можемо ослањати на своју индивидуалност, али да то није довољно. Човек је друштвено биће, лакше подноси тешкоће кад није принуђен да буде сам.