Љубомир Ерић о руковању страхом у времену епидемије

- Страх је основно и битно осећање за човеково постојање. Када је нормалан он је користан и подстицајан у функцији прилагођавања и самоодржања, јер доприноси чувању, развоју и усавршавању човекове природе. Када добије карактеристике патолошког, постаје најмучније осећање које човек може уопште да доживи. Пред њим су људи најнезаштићенији и морају да нађу начин да спрече да им не прождере душу.

Живимо у ванредним околностима под претњом разбољевања од опасне и смртоносне болести, с једне, и друштвеној изолацији, с друге стране. Преплављени смо страхом и треба да се изборимо са њим како бисмо сачували средиште своје егзистенције и очували хармонично и задовољавајуће функционисање и радне и креативне способности.

Шта чинити да успешно контролишемо страх?

- Најважније чињенице су потпуни увид у ситуацију у којој се налази појединац, његова породица, вољена и драга бића, и друштво, нација у целини и свесност постојања пандемије опасног и релативно непознатог вируса, изузетне контагиозности, који изазива респираторну болест од које се умире и која налаже понашања у складу са том чињеницом.

Особе које немају увид у ситуацију и нису свесне опасности која прети, излажу се великим ризицима, али доводе у незавидну ситуацију и своје непосредно окружење, па и ширу заједницу.

Свесност појединца да доживљава страх и признавање те чињенице је неопходно да би се отпочела стратегија успостављања контроле над страхом.  Искуство које смо стекли у психотерапији страха казује да људи избегавају да говоре о свом страху, дуго га крију, боре се са њим, најчешће неуспешно, али не желе да га саопштавају било коме, па чак ни својим ближњим, па ни лекарима.

У нашој ситуацију у којој смо, неопходно је да особа призна да је у страху и да га повеже са претњама које болест носи са собом, а то је смрт и ништавило, како њих лично, тако и њихових ближњих и вољених особа.

Појединци који нису у стању да признају да имају страх и негирају га, не понашају се зрело и целисходно, највероватније под императивом њиховог нарцистичког ега и нарцистичке организације личности. Потпуно негирање и одбацивање страха је најпогубније и резултат је непромишљености и избегавња епитета недовољно храбре особе - кукавице. Усвајањем прва два начела отвара се могућност да особа успостави контролу и самоконтролу у понашању, да буде опрезна и да избегава све ситуације које би могле да угрозе њено здравље, а затим и здравље ближњих. 

Исто тако, човек мора да прати стање у развоју епидемије, да буде способан да прихвата правовремене и истините информације и да се понаша у складу са њима. Најзад, предвиђање даљег развоја ситуације и свог положаја у друштвеним оквирима може да буде пресудан чинилац у контроли страха.

Ове и овакве одбране имају за циљ да одрже контролу над афектом страха, посебно страха од смрти, да скрену пажњу на пораст његовог интензитета који постаје опасност за склад и функционисање у организму и психичком апарату и да одржавају сталну хомеостазу како би стварали услове за превазилажење напетости и евентуалних осиромашења када се страх интензивно јави.

Које проблеме доноси изолација?

- Изолација која је заштитна мера и има своје добре стране и у неким ситуацијама је неопходна, носи и проблеме које неким људим тешко падају и доводе до разбуктавања страха.

Из психотерапијске праксе стекли смо искуство да преосетљиве особе не воле да бораве у затвореним, малим и скученим просторима. Изолацију доживљавају као губитак слободе што некада резултира настанком напада панике. Измена начина комуникације са другим људима у стањима изолације је важан моменант у успостављању контроле над страхом. Особама које живе саме изолација најтеже пада и налаже им као императив да успоставе нове облике мреже контаката како би спречиле погубно осећање усамљености.

Породице са више чланова у бољој су ситуацији и успостављање сталног дијалога међу њима може да буде веома делотворно. Једна испричана шала остала ми је у сећању. Муж и жена, са двадестогодишњим брачним стажом, у ситуацији изолације почињу да причају много дуже и интимније него што су то чинили пре епидемије. Супруг, на телефонски позив свога пријатеља, саопштава му да стално прича са својом супургом и каже - фина нека жена!

Коме је најтеже?

- Најтеже је особама које нису у могућности да толеришу неизвесност која је важан чинилац у целокупној ситуацији. Да ли ћу добити болест? Шта ће бити са мном и мојим ближњим? Да ли ћу све ово моћи да издржим?, су питања на које не могу да одговоре и то разбуктава осећање неизвесност што је корак до развоја великог страха.

Има и позитивних реакција на изолацију. Мој пријатељ сликар каже ми да је ово тренутак који је одавно прижељкивао: "Најзад ћу моћи да се концентришем и завршим све оно што ми је остало недовршено... Када нешто радим не мислим на страх, а у пуном замаху кретивности уопште ми не пада на памет епидемија, болест и све ружно што је повезано са њима..."