Академик Љубомир Симовић: У кризним временима улога уметности је значајнија и одговорнија

Време у изолацији академик Љубомир Симовић проводи пишући и читајући, у чекању да она прође, а највише му недостају шетње и дружења.

Једно од кључних питања које Ваша драма поставља, јесте смисао позоришта у рату. Да ли је уметност важна за друштво у кризним временима, или она тада постаје вишак?

– Мислим да је у кризним временима улога уметности значајнија и одговорнија. У кризним временима се све доводи у питање, а она брани основе људске егзистенције. Такође, уметност постоји због неке врсте надградње, да би открила нове стварности, или да утиче на то да се стварност гледа на другачији начин. Уметност отвара нове путеве, нова врата, нове прозоре, да би дошла до нових хоризоната.

Шопаловићи су први пут постављени у ЈДП-у пре тридесет и пет година и од тада су широм света много пута извођени. Које су Вама нарочито драге представе?

– У Сеулу су Шопаловиће играла два позоришта, једно је 'Арко театар' и ту морам да поменем један детаљ. Они су представу поставили на сцену 1998. године. Наредне, 1999, када је почело бомбардовање НАТО-а, глумци су ми у знак подршке послали две дрвене позоришне маске које ја сада у библиотеци, у свом стану, држим као две иконе.

Издвојио бих и представу у 'Театр де ла Вил' у Паризу. Посебно ми је жао то што је било договорено да 'Театар де ла Вил' гостује на Стеријином позорју, овде је био и њен редитељ, Жан-Пол Вензел, са своје две сараднице, мислим да је то било 1992. године. Уговорено је да наредне године гостују на Стеријином позорју, затим у Југословенском драмском позоришту, и у Ужицу, где се радња комада дешава. Ја сам се томе врло радовао, али су наступиле санкције, и то гостовање је, на моју велику жалост, стопирано. Оно што је у вези са том париском представом занимљиво јесте да се она одржавала у време највеће хајке против свега у Србији.

Мића Данојлић, наш песник који живи у Француској, имао је у тадашњој Борби редовну колумну, и у једној од њих је описао атмосферу на представи коју је гледао. Глумци су доживели аплауз и овације, а из публике је устала једна жена и викнула: "Je suis Serbe!" („Ја сам Српкиња!“). Тако је дала себи одушка, под тим огромним притиском који је био на све српско и на све што долази из Србије, као да смо сви ми одговорни за све оно што се догађало.

Гледали сте и најновије Шопаловиће на сцени Југословенског драмског позоришта. Какви су Ваши утисци?

– Човек мора да буде спреман да прихвати нова тумачења. Ја се никада нисам мешао у поставке представа, нико ме истина није ни провоцирао. Радујем се када видим нову представу, поготово када се ту појаве млади глумци, и када већ на први поглед можете да закључите да је будућност нашег позоришта у добрим рукама.

Деценијама сте неодвојиви део наше културне сцене. Како видите тренутну ситуацију?

– Мислим да се наша култура и уметност налазе у јако великој кризи. Ја већ ко зна који пут понављам да ми већ 30, а можда и 40 година, немамо књижевни живот. Када сам уписао студије на Београдском универзитету, 1955. године, Београд је напросто кључао од књижевних вечери, од полемика између тадашњих модерниста и реалиста, појавиле су се нове поетике, владало је огромно интересовање.

Имали смо редовну књижевну критику у свим дневним и недељним листовима, и чекали смо да читамо ту критику јер су критичари имали велики углед и утицај. Сећам се 1956. или '57. године, било је довољно да Милован Данојлић у Делу објави циклус песама, а то се исто десило са Драганом Колунџијом, и да преко ноћи за њега сазна цео књижевни свет у Србији. Данас можете да објавите и двадесет књига, а да за вас не знају ни ваше комшије. Уметност и литература су гурнути у страну, на крајњу маргину, тако да су практично за читаоца невидљиви.

Издавач који нема своју књижару, за њега нема опстанка, а камоли будућности. Многе вредне издавачке куће су се угасиле, мислим пре свега на Стубове културе и Београдску књигу, да не помињем оне колосе, као што су били Просвета, Нолит, Бигз, Југословенска књига. Уместо њихових књижара имате сада парфимерије, продавнице обуће и одеће.