Зоран Живковић: Књижевност не пише о епидемији, јер је сила случаја ван оквира људске драме

Епидемије би требало да буду честа тема у литератури. У класичној литератури има их мало, у СФ литератури још мање. Ко се, пак, обраћао овим темама од Мана до нашег Пекића, писао је ремек-дела. Да ли је писање на ове теме ипак мање подстицајно него што мислимо?

– Далеко највећа катастрофа не само у 20. веку него у свеколикој људској историји и преисторији збила се у три таласа, током око годину дана, од јесени 1918. до јесени 1919. „Шпанска грозница“ однела је не мање од педесет милиона људских живота, а процене домашују чак до сто милиона. То је знатно више жртава него што их је укупно било у свим војевањима која су се икада водила на овој планети. Па ипак, ова апокалиптична пошаст готово да није оставила трага у књижевности, док о Првом светском рату, који се временски безмало поклопио са шпанском грозницом, постоје читаве библиотеке дела, што прозних, што историјских. Мерено бројем жртава, међутим, Велики рат је у поређењу с Великом епидемијом тек обична чарка, једва вредна помена.

Зашто је књижевност била тако пристрасна? Зашто је једном знатно мањем неделу људских руку поклонила несравњиво већу пажњу него највећој катаклизми свих времена? Одговор вероватно гласи зато што је ова потоња била природна, а оно што нам природа приређује прихвата се као дејство неумитне више силе. Ту нема драме зато што, за разлику од ратовања, нема антагонисте. Зло је ту безлично, слепо. Равнодушна сила случаја која измиче из оквира људске драме. Из оног оквира у коме дејствује уметност прозе.

Писање је самотњачки посао. Да ли ипак изолација прија писцу и подстиче га на рад или га овај драговољни затвор ипак спутава?

- У строгој изолацији, чији смисао савршено разумем и коју потпуно уважавам, налазим се, ево, већ петнаест дана. Не пада ми тешко зато што бих, и да није „ковида 19", главнину времена проводио код куће радећи. Једина је разлика што сада немам прилику да изводим у једночасовне шетње своју кују Зое и да једном недељно одлазим на јогу. За сада добро подносим ускраћеност за ова мала задовољства живота. Можда ће моја психичка постојаност мало посустати ако епидемија потраје месецима, као што нам се ставља у изглед. Али ни онда нећу имати право на бунт. Шта је неколико веома удобних месеци сужањства у властитом дому у поређењу са, рецимо, девет стотина ужасних дана глади, студени и смрти у опкољеном Лењинграду?

У контакту сте с многим светским издавачима. Како пролазе ваши издавачи и да ли им прети рецесија или укидање?

– Издржљив су сој издавачи. Кукају, али опстају. После ужасних деведесетих овде се, противно мрачним прогнозама, умногостручио број издавача. Уосталом, није ни ово најгоре време за њих. Изгледа ми извесно да ће се бар један део популације, која иначе, у нормалним приликама, не стиже да чита, сада кад има обиље времена које нечим треба испунити, латити књиге – и ето вам користи за издаваче...

Видимо да су се све јавне личности удружиле у порукама које треба да охрабре људе у кућама. Колико су писци света ових дана у контакту са својим читаоцима и на који начин?

– Претпостављам да и писци, као и сви остали, сада знатно више него раније користе Скајп или неки сличан сервис. Ја сам, рецимо, своје часове креативног писања, које сам до пре две недеље држао у свом радном студију три пута недељно, пребацио на Скајп. Сада се састајемо виртуелно, па смо чак закључили да овај вид књижевних дружења има и нека преимућства од оног када смо физички сви на истом месту. Ко зна, кад све ово прође, можда и наставимо да се овако дружимо. Одавно се зна да пандемије мењају свет, у неким погледима и набоље...

Да ли бисте се данас обраћали темама које нас окружују? Тема изолације води у неизбежно у егзистенцијалистичке теме; писање о зарази у криминалистичко штиво са дистопијским и тоталитарним топиком. Да ли би вам одговарали ови литерарни изазови?

– У мом случају, надахнуће не долази од нечег што је актуелно. Оно није реакција на спољне изазове. Примера ради, свој најкомичнији роман – Књига – написао сам у јеку бомбардовања 1999. године. Да ли је то била виталистичка реакција на оргијање танатоса око нас? Сумњам. Написао бих исту књигу и да сам то пролеће провео, на пример, у безисторијској Швајцарској. Напросто је било сазрело време да настане Књига...

На чему радите данас?

– Не само данас него последње две године. Приводим крају рад на првом критичком издању романа Зли дуси Достојевског. Написао сам обимну студију о овом делу – Зли дуси или коб мушке лепоте – проистеклу из једног темељно новог читања најтрагичнијег и најкомичнијег романа Фјодора Михајловича. Уз то, саставио сам више од две стотине напомена које осветљавају готово све оно што је тек наговештено, недоречено, непотпуно, на шта се алудира у овом великом роману. Ако иоле благовремено савладамо Ковид-19, ово критичко издање Злих духова појавиће се за наредни Сајам књига. Биће то прави час, зато што нам предстоје две велике годишњице у вези с Достојевским. Наредне, 2021, навршиће се две стотине година од његовог рођења, а 2022. 150 година од изворног појављивања овог романа.