Душан Оташевић: Довољан је неки микроб који нас преко ноћи подсети на нашу сићушност

Академик Оташевић самостално излаже од 1965. године. Рано напушта сликање на платну и окреће се креирању и изради јединствених уметничких објеката, где провлачи дискретну и децентну нит друштвено-ангажованих коментара, интонираних одмереним и бритким хумором, остварујући сажете визуелне поруке о свету и времену у коме живи и ствара.

Добитник је бројних значајних награда и признања, између осталих: Политикине награде из Фонда „Владислав Рибникар", награде за сликарство на Октобарском салону, награде града Чачка на 17. Меморијалу Надежде Петровић, награде из Фонда „Иван Табаковић“, као и награда која носе имена Миће Поповића, Саве Шумановића, Милана Коњовића. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 2003. године, редовни члан 2009, а 2011. године је именован за управника Галерије Српске академије наука и уметности.

Како Вам изгледа свет у којем је већина музеја и галерија затворено?

– Таман сам се навикао на отворене музеје, после оних, већ заборављених десет година, када су били затворени. А ево и горе могућности – не ради ниједан музеј ни галерија.

Да ли мислите да визуелна уметност може да опстане у виртуелном простору? Да ли и због чега сматрате да јој је потребан реалан простор?

– Потпуни додир са уметничким делом је могућ само ако је успостављен уживо. Виртуелно представљање уметничког дела је тек информација о њему, сурогат стварности уметничког дела.

Да ли је ванредно стање проузроковано актуелном пандемијом зауставило, омело или одложило, припрему појединих пројеката Галерије САНУ и Одељења ликовне и музичке уметности САНУ?

– Одељење ликовне и музичке уметности је планирало научни скуп посвећен Владимиру Величковићу. Скуп је одложен, као и друге активности САНУ, које подразумевају окупљање у већем броју. Надам се да ћемо до краја године скуп одржати. Такође се надам да ће сви предвиђени учесници скупа моћи да представе своје, већ припремљене радове посвећене Величковићевом делу.

Изложба Влаха Буковца је била планирана за април ове године. Нажалост биће одложена, највероватније за идућу годину, јер су до краја ове године већ планиране друге изложбе.

Актуелне мере забране кретања не спречавају Вас да радите у свом атељеу. С обзиром да сте често креирали „прерађевине“, објекте који су настали као реакција на непосредне, актуелне поводе, да ли смишљате некакву направу која би могла да одагна тренутну претњу човечанству? Шта тренутно радите?

– Највећи део дана, већ неко дуже време, проводим у атељеу, тако да ме забрана кретања не омета у раду. Више ми смета осећај неслободе због прописане забране кретања. Сада сам стално у атељеу, обмањујући се да радим нешто досада невиђено, као што то верују и други произвођачи уметности.

Да ли мислите да ће свет бити кадар да извуће поуку из актуелног глобалног стања узбуне, из свеопштег стања драстичне излолације и страха?

– Помишљам да је ова катастрофална пандемија нека врста поруке коју нам шаље природа. Упркос до сада невиђеном технолошком напретку и нашем охолом осећању да је људски род суверени господар ове планете, довољан је неки цунами, или што је још бизарније, неки микроб, који нас преко ноћи подсети на нашу сићушност.

Можда би требало да увек имамо на уму да ће живот на овој планети, све док јој траје гарантни рок, постојати сасвим нормално и без људске врсте.