Љубинко Раденковић, између осталог, и о Радовану, земљи и орању

Раденковић је студирао и етнологију на Филозофском факултету у Београду, где је и одбранио докторску дисертацију Народна бајања код Јужних Словена.

Осим предавања на свим државним универзитетима Србије, као гост-професор одржао је предавања на универитетима у Пољској, Француској, Аустрији, Русији, Словенији, Украјини и Италији. До сада је у разним научним и стручним публикацијама Раденковићу објављено 374 радова, од тога, 6 књига, 7 приређених дела и 361 студија и чланака. Осим тога објављено му је и 20 превода научних чланака и студија с руског језика.

Бавите се етнолингвистичким проучавањем српског и других словенских језика. Која је права реч за ово стање епидемије коронавируса: пошаст, неман, зла сила.....?

- Ја бих рекао да је права реч пошаст. У староруском језику постојао је израз за епидемију пошесть болезненая, док је израз пошьстие могао означавати кретање, премештање, али и напад. Тако да у речи „пошаст" има и значење кретања, али и освајања неке територије и напад на људе и њихову имовину. А овај вирус, који крстари светом, све то има у себи.

Да ли су словенски народи у прошлости у ситуацијама сличним данашњој примењивали бајања и врачања?

- Епидемије су прејаке пошасти да би се сузбијале бајањем или врачањем. Додуше у новије време постоје преваранти који и такве услуге нуде, поред осталог и на интернету. Али су некада постојали колективни магијски поступци који су примењивани у циљу заштите од појединих заразних болести, као што су куга или чума и колера, или ако се код стоке појави црни пришт или сточна куга.

Најчешће се помињу два начина магијске заштите од куге (чуме). Један је оборавање села, тј. заоравање бразде око села. Вук Караџић наводи да су у Срему, у "кужно доба" оборавали село, тако што би у глуво доба ноћи, уместо волова плуг вукле раздевене девојке, и то оне које су најмлађе у мајке, а плужио је најстарији човек из тог села.

Други познати начин јесте припремање "чумине кошуље", где се сви поступци од предења, ткања и шивења морају завршити за једну ноћ и то у тишини. Милан Ђ. Милићевић, позивајући се на очевице, наводи да је таква кошуља изаткана по наређењу кнеза Милоша, 1837.године, у Пожаревцу, где се тада Милош налазио. Наиме, када се те године појавила чума у Јагодини, онда је девет голих баба, за једну ноћ, према ватри, без свеће, тајно, опрело и изаткало кошуљу, кроз коју су се после провукли кнез Милош, сва његова породица и сви војници у касарни.

Иначе, чума је замишљана као жена која иде по свету са "тефтером у коме су уписани људи које треба да умори. Једном је, према предању, дошла код чобанина у планини и затражила од њега овцу да би је појела. Чобанин је испитао како она то мори људе и да ли је и он на њеном списку. Кад је сазнао да није, узео је батину и добро је изударао.

Каже се како чума не мори људе који су уредни и држе опране судове. Такође, она се могла умилостивити, тако што би јој увече, поред огњишта или на тавану, остављали корито с топлом водом и сапуном да се умије, па да не дира укућане, већ да иде даље. Негде се каже како је са собом водила чумче, па су људи на тавану остављали мало вуне да би ту чумче спавало.

Писали сте о народној представи о судбини код Словена. Шта је судбина за Словене?

- Византијски хроничар из VI века, Прокопије Кесаријски наводи да Словени, по његовом сазнању нису веровали у унапред задату судбину, па у случају да се нађу у смртној опасности они обећају, ако се буду спасили, да ће богу поднети жртву. И заиста тако и учине. У народним предањима јужнословенских народа пак, има много примера о неумитности одређене судбине. Обично злу судбину, која се тешко може променити, одређују три суђенице после рођења детета.

Најчешће је то смрт у бунару, смрт од уједа змије или смрт од вука. И ја сам се, у своја два објављена рада, бавио варијантама и значењима ових предања код словенских народа. У веровању словенских народа постоји "зао час".

Да ли је ово зао час за човечанство?

- Према народним представама "зао час" је неки опасни део времена у току дана, када се човеку може десити нека велика невоља, па и смрт. Најчешће се то опасно време везује за подне, па су се тада људи одмарали и никако нису кретали на пут. Ја сам то време назвао "заустављеним" или "рупом у времену". Ко налети на ту рупу, нестане, потоне на онај свет.

Можда је сада завладала у свету нека велика "рупа у времену" која усисава све који су слаби, неопрезни, самоуверени. Када се прочисти свет рупа ће се затворити. То је опомена за људе да су постали сувише охоли, да мисле како су они господари свега и да могу уређивати свет како желе. Мене то подсећа на народну причу о неком Радовану који је орао њиву па је узвикнуо: "Видиш, Земљо, како Радован оре". А Земља му је одговорила: "Е, мој Радоване, орали су мене пре тебе триста Радована, са бољим плуговима и бољим воловима".

Такође у Вашим научним радовима проналазимо и онај о семантици кућног простора. Да ли неки подаци овог истраживања могу да помогну у тренутку када смо углавном код куће?

- Некад је кућа, као стално људско станиште, грађена на неплавном, оцедитом земљишту, а њена врата су била окренута на југ, док је огњиште било на супротној страни од врата. Разликовала се десна, или мушка страна" и лева или женска страна. На десној страни се саветовало и примани гости, а на левој се спремало јело, одгајана деца и рађени женски послови.

Централно место у кући је било огњиште. Ту се спремало јело, али и спровођени домаћи култови. Код Срба се највише сачувао обред полагања бадњака на Бадње вече. Поред огњишта су причане приче, певане песме и тако се чувала нит духовне културе. Својевремено Вук Караџић се нашао у карантину у Земуну и ту је слушао приповетке од Грује Механџића, који му је те приповетке касније и записао и послао, а Вук их објавио.

Данас нема традиционалних кућа с огњиштем, нема усменог приповедања. Данас је свети предмет компјутер, а интернет, као неки велики, космички паук, премрежио је цео свет.

Веома сте активни у САНУ , за јесен припремате серију предавања о Словенској митологији. Чиме се бавите ових дана?

- Једном сам срео на путу академика Павла Ивића, иначе мог веома поштованог професора. На моје питање, шта ради, рекао ми је - толико имам кутија пуних језичке грађе, да се бојим да не могу за живота завршити све послове. Тако слично и ја, у многим научним пословима сам одмакао, али ми пуно времена треба да их завршим. Чека ме гомила књига и гомила грађе о словенској народној култури.