Драган Јовановић Данилов: Све што се сада дешава носи ужасне последице по људско срце

Драган Јовановић Данилов је један од најпревођенијих савремених српских песника. Књиге песама преведене су му на енглески, француски, руски, немачки, италијански, грчки, бугарски, словачки и македонски језик. Његова поезија изазвала је рецепцију на европским језицима и изучава се на универзитетима у Италији и Словачкој.

Учествовао је на бројним међународним песничким фестивалима. Одржао је  низ самосталних књижевних вечери и читања поезије у Француској. О Даниловљевој поезији објављене су четири књиге од којих је најзначајнија Калиграфија метафоре Стојана Ђорђића.

Господине Данилов, живите у свом завичају у Пожеги. Последњих недеља смо због епидемије коронавируса сви у истој слици, са истим рамом. Како је Ви описујете?

„Пакао је празан, а сви ђаволи су овде” – пада ми ових дана често на памет ова реченица из Шекспирове „Буре”. За глобалне банкарске елите које владају светом, смрт је постала градитељско начело. Здравље људи подређено је тоталитарном механизму контроле и глобалној политичкој игри неслућених размера. Живимо у добу бродолома хуманости, у време разорених веровања и преокренутих хоризоната. Катастрофа је константа путем које човек кроз историју покушава да дефинише себе и свој однос према свету. Манија гигантизма увек води у катастрофу. Сама реч катастрофа и данас је задржала ону грчку акцепцију - окончати, доћи до краја, нестати, умрети.

Да ли је садашњи тренутак шанса да свет постане бољи?

Епидемија коронавируса потпуно је обесмислила проблеме за које смо мислили да су тако важни и монументални. Све ово што се дешава око нас видим као некакав неумољиви усуд. Ми живимо у једном хералдичком свету и зато се гушимо у опсенама лажних задовољстава и илузијама лепоте. У таквом једном декоративном свету неки знојави фудбалер неупоредиво је цењенији, важнији и боље плаћен од највећег писца, филозофа, или врхунског научника, рецимо, молекуларног биолога.

Постоји једна парадоксална ствар у вези са епидемијом коронавируса – некада смо се за великих пошасти и невоља окупљали и збијали једни уз друге, а сада се једни од других морамо раздвајати и удаљавати. Топао људски загрљај носи висок напон ризика. Све ово што се сада дешава носи ужасне последице по људско срце. Јер, страшно је диљем света видети људе како умиру уплашени и сами, без иког свог да их утеши и загрли. Све се променило, сада чак ни пошасти нису оно што су некада биле. Зато је важно да у овим тешким данима, као народ, као један живи ланац будемо душевно и родољубавно спојени.

Ваш крај је веома инспиративан, нарочито у ово доба године. Срећом део те пасторале имате и у свом дворишту, у ком претпостављамо, упркос свему, настаје неки нови рукопис.

Кад нас преплави осећање напуштености и чамотиње, где год да кренемо, за собом вучемо синџир који нас везује за родни дом, гнездо, јазбину, лог, за тај непробојни олтар личног памћења тако снажно урезаног у наше нерве. Оно што је битно за једног писца јесте приврженост поезији, сопственом тексту, а све остало је од другоразредног значаја. Мој поетски текст је за мене једино мерило мога живљења. Песник-посвећеник је онај ко увек мисли на своје текстове онако како други људи увек дишу.

Стари вук Витолд Гомбрович је дивно у праву када каже: „И у нашем дворишту стоји олтар, и пред њим се обављају молепствија“. Растрзано бивствовање нужно производи и растрзану поезију. Мали град ме учи да не могу писати преко своје мере и изнад онога што је досегла моја душа. Тренутно радим на припреми књиге о рецепцији моје поезије на другим језицима. То је огроман посао који подразумева прикупљање и превођење текстова који су страни критичари написали о мојој поезији.

Шта је најбоља утеха у овим данима?

Читање књига, превасходно, има ли боље утехе? Једини смисао читања и писања као својеврсне религије јесте радост, органска радост од Бога која носи унутрашње очишћење и ослобођење. Ја желим да мојим песмама упутим људе на радост, да осете оно осећање вечности и потпуне радости. Пишем за људе, а не за дивље патке. Цео наш живот требало би да буде усмерен ка смирењу, да буде утемељен у тражењу смирења. Али како?

Мада сте аутор сада већ пет романа, више монографија о сликарима и колекција есеја, читаоци, па и стручна јавност, доживљавају вас, пре свега, као песника?

Ја сам превасходно песник који пише из чисте индивидуалистичке обести. У мојој поезији ерос и агапе су нераздвојиви. Ерос као потврђивање животне силе, као моћ која долази из нерационалног знања храни најдубље поетско знање. Није потребно ићи у Индију да би се нашао заум. Најбитније је колико дубоко пониремо у нешто. Јер песма, слика, уметничко дело долази из несвесних дубина, из царства мајки. У песми оно што открива и пролази кроз зид јесте инстинкт, моћ непознатог. До песме се долази инстинктивно. Поезија настаје из моћних, скривених сила које су смештене у несвесним дубинама бића. Велика песма настане из непредвидљивог расуђивања и сагледавања када ствари измакну контроли. Они који све ово преживе суочиће се, несумњиво са почетком стравичне економске кризе која ће уследити. Али ће поезија преживети. Предвиђам поезији велику будућност. Зашто? Зато што је поезија спор медиј. А све што је споро то је и дуговечно. Поезија је борба за спасење душе.