Дивна Вуксановић: Трудим се да не подлегнем моралној паници

Професорка др Дивна Вуксановић поред рада на Факултету драмских уметности, пише романе, поезију, есеје, путописе, објавила је десет књига у домену литерарног стваралаштва, четири научне студије у области филозофије и више од сто научних радова. Председница је Естетичког друштва Србије и Удружења грађана за уметност, културу, медије и друштвена питања „Млади грашак“.

Како једна мултимедијална личност, попут Вас, користи ово изнуђено слободно време? Како бисте дефинисали то време?

– Време неслободе и разних егзистенцијалних претњи проводим у изолацији, размишљању, слушању музике и интернет преписци с пријатељима. Пишем углавном мало или нимало. Тренутно се ослањам на перцепцију и анализу друштвених догађаја, глобално узевши. У такве анализе укључујем и интуитивно сагледавање ствари. Настојим да будем непристрасна, али и да задржим критички однос према стварности. Медије пратим селективно. Трудим се да не подлегнем моралној паници, како је Кенет Томпсон дефинисао генерисање и ширење страха путем медија у нашем добу.

Да ли мислите да филозофија треба да има терапеутско дејство и шта бисте у овом тренутку препоручили за читање?

– Напротив. Како је говорио мој покојни професор античке филозофије – Слободан Жуњић, филозофија није и не би ваљало да буде терапеутика. У том смислу, филозофија, како је он схвата, не треба да теши, јер то је задатак религије и само неких струја филозофије – референтно дело је, примера ради, Боетијева Утеха филозофије. По мом мишљењу, крајњи домет филозофије је она спекулација која има практичку позадину и интерес, кантовски гледано.

Хегел је филозофију дефинисао као 'своје време у мислима захваћено'. То је, међутим, на известан начин, не само анализа потојећег стања, већ и његово оправдање, како је Хегела разумео Маркс. Дакле, присталица сам оних токова филозофије који у себи носе дух антиципације, критике и промене. У том смислу, препоручујем за читање сва дела флозофа тзв. 'франкфуртског филозофског круга', посебно Теодора Адорна, као и Принцип наде и Опроштај од утопије Ернста Блоха. Такође, скренула бих пажњу и на списе Пола Вирилија – посебно на Информатичку бомбу. Из области књижевности, препоручујем једну од мојих омиљених вишетомних књига – У потрази за изгубљеним временом, Марсела Пруста, те бајке као жанр.

Недавно сте рекли да је време да поновно говоримо о 11. Тези о Фојербаху? Зашто? Где видите њену актуелизацију у времену?

– У свих једанаест теза о Фојербаху, Марксова критика усмерена је на материјалистички приступ стварима филозофије и стварности. Међутим, по Марксовом мишљењу, Фојербаховом концепту материјализма недостаје дијалектика, која је носилац кретања и промене. Другим речима, ако се парафразира последња, 11. теза о Фојербаху, она сугерише да није довољно о свету филозофски (критички) мислити, већ да би га требало изменити. То значи да би се филозофија реализовала када би своја теоријско-критичка знања преточила у праксу.

Шта је у овом тренутку у фокусу вашег професионалног интересовања, а на чему радите из личног задовољства?

– Што се активности у настави тиче, а то је мој превасходни професионални ангажман – заједно с проф. др Влатком Илићем припремам предавања на даљину и онлајн наставу за студенте Факултета драмских уметност у Београду. Осим снимљених видео-клипова и текстова препоручених за изучавање, колега Илић и ја управо смо ових дана испробавали различите модалитете групне интеракције посредством интернета и применићемо их у настави са студентима већ за наредна предавања.

У погледу личног задовољства, практикујем дневна сањарења, медитацију и слушање звука природе путем интернета. Или, да будем прецизнија, ослушкујем снимке природних шумова океана, ветрова, кише... Кад већ не могу непосредно да их осетим...

За ове мартовске дане била је планирана промоција Ваше нове књиге Ветар са Звездане планине. Шта вас је надахнуло за ову причу и коме је она намењена? О чему говори?

Ветар са звездане планине је књига за децу свих узраста. Реч је о фрагментарној поетској прози. Тема је однос детета према природи, те потрага за срећом. Концепт књиге је врло сведен и говори о потреби за усамљивањем, обнављањем покиданих веза с природним појавама (облаци, борови, потоци, јагодна поља,...), те проналажењу среће путем једноставних гестова. Књигу употпуњују илустрације мог колеге и пријатеља, академског сликара Драгана Ћаловића, а издавач је 'Чигоја'.

Надахнуће за књигу потиче, пре свега, из јапанске традиције и везано је за пут исцељења, мада читалачка публика сензибилитет књиге углавном доводи у релацију с литерарним топосима Егзиперијевог Малог принца.