Лидија Бизјак: Брине ме глобална рецесија која се увек одрази на културу

Лидија Бизјак је са шест година почела да свира клавир са чувеном професорком клавира Златом Малеш. Студирала је на Факултету музичке уметности у Београду у класи Александра Шандорова и на Високом националном конзерваторијуму у Паризу у класи Жака Рувијеа. Посебно је посвећена наступима у дуу са сестром Сањом, такође нашом реномираном пијанисткињом.

Концерти, путовања, предавања, то је опис Ваше пијанистичке каријере. Како она изгледа данас, у околностима епидемије?

– Све три делатности су на неочекиваној паузи. Сања и ја смо имале срећу да нам последњи концерт 8. марта није био отказан на северу Француске, иако је већ тада, и то баш у регији поред, почео локални карантин. Од тада је све отказано: часови на Конзерваторијуму у Паризу где радим, концерти у марту и априлу. За мај и јун, када између осталог имам планиране концерте на фестивалу у Женеви и у новој концертној сали "Seine musicale" у Паризу, још не знам, иако мислим да се то неће тако брзо вратити у стари колосек. Мислим да ће мало тога бити као пре, али се надам да ће се летњи фестивали ипак одржати.

Да ли вежбате са сестром Сањом у овим околностима. Како сте се прилагодиле, да ли је могуће вежбати рецимо online?

– Сања и ја имамо ту срећу у овој несрећи да иначе много више вежбамо саме, па се тек онда 'састављамо' и крећемо у заједнички рад и живот са делима које свирамо. Тако и нисмо још увек дошле у ситуацију да онлајн пробамо, ова потпуна изолација ипак траје тек десетак дана у Француској. Ја сам баш јуче први пут искусила држање часа путем Фејстајма и морам да признам да ту има неких предности за оне као ја, који воле да се баве анализом и 'читањем текста'. Међутим, ако ово потраје, како се мени чини да хоће, мораћемо да смислимо неки начин заједничког рада на даљину.

С друге стране, ја имам и неке друге пројекте па имам посла и сама са собом. У плану је трио са Стефаном Миленковићем и Огњеном Поповићем за „Класик фест“ у Панчеву у јуну. Имам и програм који треба да научим заједно са својим супругом Михајлом Зурковићем, а то је већ технички лакше изводљиво пошто смо тренутно заједно у нашем париском карантину. На то треба додати и трећег члана карантина – трогодишњу Миу којој је све ово велики празник играња 24/24!

Од пре месец дана познат је програм овогодишњих Сомборских музичких свечаности. Како стоје ствари, да ли је позната судбина деветог издања које треба да се одржи од 23. до 29. априла?

– За сада чекамо званични писани одговор да је фестивал отказан, али ја не видим како би његово уобичајено одржавање било могуће у оваквим условима. Михајлу и мени који заједно осмишљавамо овај фестивал последњих седам година, наравно све то тешко пада – програм је био заокружен, плакат направљен, сајт ажуриран, новинари обавештени, заказане емисије и преноси, авионске карте су биле купљене и сада све лебди у неком безваздушном простору.

Да ли је уопште могуће правити планове?

– Тренутно је тешко да замислите за кад бисте реално могли да померите фестивал, па онда и шта ћете моћи да сачувате од првобитног програма, а шта ново да додате. Опет, цела ова ситуација чини ми се да може да буде окидач за неки нови начин размишљања, како генерално, тако и у организовању културног живота. Мото нашег фестивала је 'Од јуче. Ка сутра' – ослањање на велику традицију Сомборских музичких свечаности које је основао пијаниста Душан Трбојевић давне 1961. године и то сутра које нас обавезује да га поново осмишљавамо, осавремењујемо. Тренутно размишљамо чиме ћемо попунити ту раније планирану априлску недељу фестивала да би остали уз нашу публику којој више него икада треба културних репера. Усмеравамо се ка неким онлајн идејама, а касније ћемо видети када бисмо могли бар неки део програма да изведемо у концертним салама у Сомбору. Уз овакву девету едицију фестивала, прослављање десетог, јубиларног издања следеће године биће још већи празник!

Већ је јасно да је коронавирус оставио велики траг на музички живот и уметност уопште. Како ће се уметност опоравити?

Чињеница је да људи који су навикли да буду много ван куће сада седе скоро цео дан код куће. Чини се да су дани дуги, да личе један на други и да често не знамо који је дан у недељи, али све ово траје веома кратко. Рано је за неке велике закључке, а чини ми се и да ћемо нажалост, имати доста времена да у следећим недељама о свему томе размишљамо.

Оно што ми је већ сад јасно је да многе ствари неће бити исте и за уметнике. Видимо поплаву онлајн понуда што великих кућа, што самосталних иницијатива. Сигурна сам да ће тај нови вид комуникације са публиком преживети корону и трансформисати се у неко поље дифузије уметничког садржаја.

С друге стране, брине ме глобална рецесија која се увек одрази на културу. На све стране почињу да се чују гласови за одбрану уметника, њиховог нестабилног статуса, људи заборављених у вихору драматичних дешавања. Морам да признам да ме погађа званично потпуно ослањање система на две делатности у овој кризи: здравство и уметност којој се треба вратити у часовима карантина како, на пример, каже председник Макрон. Супер, али где сте када све те људе – докторе, медицинске сестре, научнике, уметнике треба платити, подржати да постигну оно што јесу да би могли да буду та врста глобалног ослонца када ништа више не функционише.

Диспропорција улагања у спорт, у шунд или у војску на пример је невероватна. Уметност ће опстати, у тешка времена и даље се ствара, неретко тада настају и најбоља дела, али да ли ће опстати уметници, они који Баху, Моцарту, Бетовену и Шуберту дају савремени глас?