Светлана Бојковић: Док радим морам да истражујем

Има бројне престижне глумачке награде: „Јоаким Вујић", „Жанка Стокић", „Бранислав Нушић", Добричин прстен за животно дело, Златни Ћуран на Данима комедије, Октобарску награду града Београда. У периоду од 1992. до 1996. године била је председница Савеза драмских уметника Србије (СДУС).

Светлана Цеца Бојковић добила је прошле године и Стеријину награду за изузетан допринос позоришној уметности. На додели је, цитирајући Стерију, подсетила да је "Театар лек за болести моралне". Поштујући због епидемије корона вируса забрану изласка из куће, из свог дома у Београду говорила је за РТС.

Глумица у изолацији. Звучи као апсурд. Шта глумица ради у таквој ситуацији?

- Заборавља да је глумица. Радим што и сви други: Чистим кућу, кувам, перем, очекујем и позајмљујем минимална дезинфекциона средства, опсесивно перем руке, телефонирам, примам и шаљем постове по цео дан, слушам радио, гледам ТВ. Увече читам. Као што видите, посла преко главе!

Преко ноћи су наши животи постали другачији. Како размишљате о свему што се ових дана дешава код нас и у свету?

- Мислим да је човек повредио природу, њену равнотежу и да нам она сада узвраћа. Ово је озбиљна опомена.

Пар дана пре премијере је због претње корона вируса отказана представа "Дабогда те мајка родила" у Атељеу 212, коју је по тексту Ведране Рудан режирала Тања Мандић Ригонат, а у којој играте једну од улога. Ко сте ту Ви и какве су дилеме и проблеми са којима се суочава тај лик?

- Да, отказана је премијера и позоришта су се затворила. Моја улога у тој представи је улога остареле, болесне мајке, смештене у најлуксузнији и најскупљи дом за старе. До самог њеног краја нико не верује у њену болест.

Ви сте карактерна глумица. И када играте улоге које су наводно лаке, увек је ту присутан неки јак карактер?

- Ја тако глумим и мислим да тако мора. За мене је док радим занимљиво истраживање. Оно почиње из тога како тај карактер гледа на живот и како се према њему односи, како се доноси према животу, према проблемима, према другим људима. То је једна занимљива игра. Није то игра коју само показујеш, већ игра унутар себе, бирање средстава, које почиње, рекла бих, од тога какав је мој поглед на свет и на живот.

У вашој професији је важан континуитет и трајање. Како се то постиже?

- Радом, непрестаним. Наравно не треба се сатирати од рада, али треба имати континуитет. То држи глумца у вертикали, у физичкој и менталној кондицији.

Солидарност, одговорност, разумевање...све то нам је ових дана потребно. Шта ти појмови данас значе?

- Потребни су нам више него икад, управо због овог невидљивог непријатеља. Као што видимо, теже је све то било пробудити, него у време бомбардовања. Ти појмови заживе у кризним периодима, али, на жалост, касније, у комфору брзо нестану.

Зашто су и у оваквим ситуацијама важни уметност и култура?

- Важни су, јер буде у човеку снагу и веру у лепшу страну живота, која и те како постоји.

Шта бисте нам нам препоручили да читамо, слушамо и гледамо?

- Читајте поново проверене, добре књиге, класику, гледајте поново сјајне антологијске филмове, као што је Грк Зорба на пример... Слушајте музику која вам ствара мир и радост.

Да ли имате неку поруку за вашу публику и пријатеље?

- Боље је, наравно, остати у свом стану, него се разболети и заразити друге. У животу увек постоји и горе. Сетимо се само ратова и логора... Поручила бих свима стрпљење. Сачекајмо да ово прође.