„Прстенови моћи“ имају милијарде, орке, вилењаке и Саурона, али им Толкин и даље недостаје

Поред очигледног одступања радње серије од Толкинових дела, проблем и даље представљају начин на који су ликови осмишљени и развијени, као и дијалози који неретко делују као неуспешан покушај имитације Толкиновог стила.

Толкин своја дела није обликовао само архаичним језиком. Његов стил одликују специфичан ритам, поетичност, дубина и осећај да ликови припадају свету који постоји много пре њих.

Када серија покушава да понови само спољашњу форму, без књижевне снаге која стоји иза ње, резултат може да буде контрапродуктиван. Ликови звуче готово исто, без обзира на расу, порекло, карактер или животно искуство, као да сви рецитују исти текст.

Неки ликови су пренаглашени, док других готово да нема

Уводне епизоде посвећују доста пажње политичким сплеткама у Нуменору и Казад-думу.

Политички сукоб Ал-Фаразона и Миријел провлачи се кроз готово читаву серију, али уместо да добија на драматуршкој тежини, све чешће делује као понављање већ виђених интрига.

Покушај да се заплет додатно закомпликује шпијунажом, заверама и атентатима не чини га занимљивијим, већ само доприноси замору.

Слично је и са краљевством патуљака у Морији. Неслагања и борба за утицај између Дурина и његовог брата Трајна успоравају радњу, иако ће њихове одлуке имати значајне последице по краљевство под планином.

Реч је о два изузетно важна краљевства Другог доба Толкиновог легендаријума, али њихови политички сукоби нису ни приближно занимљиви колико серија настоји да их представи.

Уз велики број паралелних заплета, поједини ликови остају у другом плану, док се други готово уопште не појављују. Тиме се губи континуитет радње, а поједине приче делују као да се прекидају управо онда када би требало да добију на значају.

Негде између љубави и мржње

Позитивна страна серије јесте начин на који Чарли Викерс тумачи Саурона, иако је његов лик проблематично написан.

Викерс је успео да му подари харизму, хладнокрвност и двосмисленост, али је Саурон у претходним сезонама био превише хуманизован, па тек сада до изражаја долази његов главни мотив – жеља да покори Средњу земљу.

Саурон коначно није приказан само као манипулатор, већ и као застрашујуће биће које подстиче сукобе и страх како међу непријатељима тако и међу сопственим поданицима.

У прве четири епизоде ове сезоне Викерс добија доста простора, што је можда и најбољи део нових епизода.

Делимично је поправљен и лик Галадријел, која коначно сазрева и више не личи на тинејџерку која жели да се супротставља ауторитетима.

Галадријел је сада уморнија, рањивија и оптерећенија спознајом да је дозволила Саурону да је превари. Она више није само ратница која прави грешке и покушава да их исправи. Реч је о древном и моћном вилењачком бићу чије су мудрост и сталоженост подједнако важне особине.

Њена величина све више долази до изражаја кроз самоконтролу и мудрост, особине које је раније често потискивала.

Хобити су се повукли у своје рупе

Харфути, преци Хобита, током прве две сезоне били су један од најконтроверзнијих, али и најпрепознатљивијих елемената серије.

Њихова прича, посебно однос са Странцем, односно чаробњаком, заузимала је знатан део времена. Сада су, међутим, потпуно скрајнути и не појављују се ни у прве четири епизоде нове сезоне.

Тиме настаје својеврстан парадокс. Серија је раније критикована због тога што превише времена посвећује прецима Хобита, а сада се поставља питање зашто су готово потпуно нестали из приче.

Њихова улога требало је да допринесе приказу порекла Хобита и њиховог односа са Гандалфом, па њихово изостављање оставља утисак недовршене приче.

У међувремену, вољени чаробњак добио је свој шиљати шешир, а сазнали смо и да је један од пет Истара послатих у Средњу земљу да помогну у борби против Саурона.

Орци доброг срца и лошег ПР-а

Серија је овде ушла на посебно клизав терен. Орци код Толкина нису само чудовишта створена да би их јунаци убијали. У његовим књигама приказани су као изопачена, сурова и злобна бића, обликована страхом, мржњом и покорношћу према мрачним господарима.

Њихова природа није једноставно питање избора између добра и зла. Управо је то једна од сложених дилема са којима се и сам Толкин суочавао у свом стваралаштву.

„Ако су орци разумом обдарена бића, имају ли слободну вољу и могућност да се одупру злу? Могу ли уопште бити посматрани као бића способна да изаберу другачији пут", филозофска су питања која Толкин отвара.

Међутим, када серија од тога направи готово обичну причу о породици оркова која само жели миран живот, сложена морална дилема своди се на прилично једноставан породични заплет.

Уместо да дубље истражи природу зла, серија оркове приближава савременој представи о несхваћеним и неправедно одбаченим бићима. Такав приступ можда има драматуршког потенцијала, али истовремено мења начин на који публика разуме њихово место у Толкиновом свету.

Још проблематичније делује њихова сарадња са вилењацима. Привремени савез из нужде могао би да буде занимљив драматуршки потез, али начин на који је представљен оставља утисак да серија покушава да Толкинов свет прилагоди савременим представама о помирењу, превазилажењу подела и преиспитивању унапред задатих непријатељстава.

Проблем није нужно у томе што се две супротстављене стране нађу у истој ситуацији, већ у начину на који серија гради тај однос и у томе колико убедљиво успева да га уклопи у свет који је Толкин створио.

Серија стоји на ничијој земљи

Највећи проблем серије „Прстенови моћи“ можда није у томе што се удаљава од Толкинових дела, већ у томе што ни као самостална прича не успева да изгради уверљив свет и ликове.

Одступања од књижевног предлошка сама по себи не морају да буду недостатак добре адаптације. Међутим, када измене не доносе убедљиву драматургију, покушај очувања Толкиновог духа своди се на пуко разбацивање архаичним фразама и познатим именима.

Средња земља није постала један од најпрепознатљивијих фантастичних светова само због вилењака, патуљака, чаробњака и прстенова моћи.

Њену снагу чине историја, митологија, језици, моралне дилеме и осећај да сваки лик има своје место у много већој причи. Управо ту дубину серија, упркос спектакуларним костимима и визуелним ефектима, и даље тешко успева да дочара.

Можда би „Прстенови моћи“ имали знатно бољи пријем када би се посматрали као самостално фантастично остварење, без сталног поређења са Толкиновим делима. Међутим, творци су изабрали да своју причу сместе у један од најпознатијих књижевних светова, са свим очекивањима и одговорношћу које такав избор носи.

А управо дубину тог света, упркос свим продукцијским могућностима, „Прстенови моћи“ још нису успели да досегну.