У новом серијалу РТС-а „Време људи” Далибор Жарић открива несвакидашње људске судбине

У времену брзих вести, нови серијал Радио-телевизије Србије бира другачији ритам. Емисија „Време људи” Далибора Жарића, која ће се од 10. октобра емитовати суботом од 18.25 на Првом програму РТС-а, пред гледаоце доноси приче које често остају ван главних токова. Стари занати, рибари, сточари, заборављена насеља, људи са маргине, али и необични природни феномени неке су од тема овог серијала, у којем аутор оставља простор за саговорника, амбијент и детаљ.

Дугогодишњи новинар емисије Око магазин истиче да је, размишљајући о томе шта ново може да понуди гледаоцима, схватио да на телевизији има много садржаја, али мало онога што заиста изазива емоцију.

„Телевизијски формат репортаже се ретко деси. То је све лепо продукционо снимљено, али без емоције, а ја сам то тражио у својој емисији. Не знам да ли сам успео у томе, али се надам да сам на добром путу да људе задржим барем минут у својим фотељама, да застану, да размисле о причи коју су гледали, а можда је некоме и препоруче. Неке приче
заиста треба да буду сачуване”, објашњава Жарић.

Прва епизода води гледаоце у село Могила на Косову и Метохији, где се на кући Американца Ерика, који се због љубави доселио са Флориде и оженио Српкињом, вијори српска застава. Кроз њихову љубавну причу, емисија доноси и поглед на свакодневни живот Срба на Косову и Метохији.

Жарић верује да ће гледаоцима посебно бити занимљива једна од наредних епизода, која доноси причу о човеку који већ 17 година гради брод у знак сећања на брата који је нестао након поморске несреће у Црној Гори. Његово тело никада није пронађено, а брод који Жарићев саговорник годинама израђује остаје успомена на њихов заједнички сан.

Жарић истиче да је током рада на серијалу имао срећу да упозна и разговара са људима који се раније нису појављивали пред камерама.

„Свако време памти своје људе и колико год мислимо да нема довољно прича, да се нешто у људима изгубило, променило или постало небитно јер нам то ово време диктира, заправо није тако. Све се брзо дешава, не саслушамо једни друге. Немамо довољно пажње и концентрације да будемо људи, а заправо сви то јесмо, само треба неко да те на то подсети. Јако је леп осећај, заправо, када си човек”, истиче Жарић.