Окружени људима, а ипак сами – Како је Антониони предвидео „епидемију усамљености“

На почетку филма „Авантура“, током излета на пустом острву, мистериозно нестаје Ана. У већини филмова потрага за несталом девојком била би главни покретач радње и централни део приче.

Код Антонионија се, међутим, потрага постепено претвара у нешто сасвим друго – ликови настављају да живе, заљубљују се и удаљавају једни од других, док празнина коју је њен нестанак оставио постаје важнија од самог одговора на питање шта јој се догодило.

„Антониони нас постепено доводи лицем у лице с временом и простором, ничим више и ничим мање, а они узвраћају поглед. То је застрашујуће, али и ослобађајуће, могућности филма су одједном постале безграничне“, написао је Мартин Скорсезе у последњем поздраву великом италијанском аутору.

Скорсезе је у његовом стваралаштву препознао не само снагу појединачних филмова, већ и промену самог разумевања филма као уметности. Његови филмови нису изгубили актуелност ни више од пола века касније.

„Он се афирмисао у важном тренутку развоја филмске делатности, када је Европа тражила фигуру генијалног уметника не би ли се на интелектуалан начин супротставила експанзији америчког филма. Антониони је био један од стубова одбране филмске Европе, кључни актер великих фестивала и утемељивач академизма чији се утицај проширио до данашњих дана. Вендерс је свакако један од његових следбеника у третману ликовности и темпа филма. Као засебна грана унутар артхаус филмова развио се такозвани „спори“ или контемплативни филм. Ту га наслеђују Бела Тар, Александар Сокуров, Цаи Минг Лијанг и Лав Дијаз.“, рекао је сценариста и редитељ Саша Радојевић.

Његов утицај види се и код модерних аутора – у поетици Софије Кополе, која је отуђеност претворила у меланхолију, у Паолу Сорентину, који је Антонионијеву фасцинацију празнином спојио са раскошним визуелним стилом, али се одјеци његових тема могу препознати и код Дејвида Финчера, чији јунаци често воде борбу са сопственим идентитетом..

Од филмске празнине до данашње усамљености

Пре више од шест деценија у својој трилогији о отуђењу – „Авантура“, „Ноћ“ и „Помрачење“ – Антониони истражује унутрашњу празнину и губитак повезаности човека са окружењем. Његови јунаци живе у свету пуном људи, али нису способни да пронађу блискост, сигурност и осећај припадности.

Антонионијев филмски свет одликују тишина, дуги кадрови и одсуство класичне драмске структуре.

„Кадрови и секвенце веома су дуги, темпо радње је екстремно успорен. Збивања трају онолико колико би трајала и у реалном животу, што је променило тада усвојену драматургију о компримовању времена зарад постизања монтажне динамике. Доминирају тотали и полутотали, у којима се визуелним средствима понекад одвија монтажа унутар једног кадра“, објаснио је Саша Радојевић.

Код њега, најважније је оно што остаје неизговорено – погледи, паузе и осећај усамљености који прожима његове јунаке.

„Усамљеност је феномен који подразумева недостатак блискости, повезаности и разумевања са другим људима. При томе није пресудно колико друштвених контаката имамо, већ какав је њихов квалитет, као и начин на који их субјективно доживљавамо. Парадоксално, могуће је бити окружен многим људима, а ипак да се осећамо усамљено“, каже психолог Стефан Марковић.

Тај парадокс налази се у средишту Антонионијеве трилогије. Његови јунаци нису физички изоловани од света јер живе у градовима, окружени људима, партнерима и пријатељима – али су емоционално удаљени и неспособни да остваре истинску повезаност.

Најупечатљивији пример налази се у завршници „Помрачења“. После приче о двоје људи који покушавају да успоставе однос, Антониони их у последњим минутима филма уопште више не приказује.

Камера остаје на празним улицама, раскрсницама, фасадама и дрвећу, као да је њихово одсуство постало важније од њих самих. Управо том сценом Антониони показује да усамљеност није одсуство људи, већ одсуство њихове повезаности.

Данас се често помиње „епидемија усамљености“. Кривац за то није један фактор, већ низ промена које су човека удаљиле од заједнице. Оно што је Антоноини приказивао као егзистенцијалну празнину постаје један од кључних изазова модерног друштва.

„Вероватно је у питању комбинација више фактора. Иако је интернет лака мета за оптужити, извесно је да замена непосредног контакта виртуелним не може надоместити осећај блискости. Неки од фактора могу бити и промене у друштву – од све чешћих распада примарне породице преко слабљења локалне заједнице. Наравно, ментални поремећаји могу бити последица или узрок усамљености“, упозорава Мила Јакшић, специјалиста психијатрије.

Човек који жели да постане неко други

Ако је трилогијом о отуђењу обликовао филмски језик модерне, филмом „Путник“ Антониони је наслутио теме које ће обележити 21. век.

Тај свет отуђених појединаца није обликовао само причама, већ и начином на који је снимао.

„Антонионијеви филмови почињу догађајима који јунаке подстичу на лутања која трају већим делом филма. Јунаци су често сами, неспособни да искажу љубав и скоро по правилу мењају љубавног партнера. Те површне везе се врло брзо завршавају, чиме се потенцира њихова немоћ. Сценографијом преовлађују геометријски елементи, производи културе и цивилизације с којима су јунаци такође изгубили додир. Све то служи исказивању и сугерисању отуђења, тескобе и испразности“, објашњава Радојевић.

Архитектура, празни тргови и индустријски пејзажи наглашавају колико су његови јунаци изгубљени у простору који насељавају. Управо кроз такву форму Антониони одбацује класичну драматургију и пажњу усмерава на емоционална стања својих јунака.

У контексту данашњег времена, „Путник“ (код нас приказиван под насловом „Професија: новинар“) делује готово пророчки.

Главни јунак Дејвид Лок, уморни британски новинар, након случајног сусрета преузима идентитет преминулог човека, верујући да ће тако оставити иза себе сопствени живот. Међутим, што дубље улази у туђу улогу, све више открива да се од сопствених страхова и празнине не може побећи променом имена или биографије.

Тема човека који жели да буде неко други, који покушава да остави сопствени живот, блиска је епохи у којој људи све чешће стварају нове верзије себе настојећи да постану оно што нису.

Оно што је редитељ интуитивно приказао кроз лик Дејвида Лока, психологија данас препознаје као кризу идентитета која није само психолошко стање појединца, већ и последица света у којем су људски односи постали површни.

„Криза идентитета, као развојни процес који обухвата преиспитивање сопствених вредности, постигнућа, уверења и животних циљева, има за циљ развој стабилног доживљаја себе. Иако је најизраженија током периода адолесценције и ране одрасле доби, може се јавити и током различитих прелазних и стресних периода у животу. Такво стање је често праћено доживљајем усамљености који потиче из неразумевања од стране околине, а често је праћено немогућношћу доживљавања блискости у важним односима (пријатељским, породичним, партнерским)“, истиче Јакшићева.

Лок је стално у покрету, али без правог одредишта. Његово путовање постало је основни чинилац његовог постојања, доказ да још увек дише.

То дисање није знак испуњеног живота, већ његове сенке – човек може да одбаци име, прошлост и улогу коју је имао, али не може да побегне од сопствене празнине и импулса да настави даље, чак и без јасног циља.

Симбол непрестаног лутања и празнине јесте и чувени завршни седмоминутни кадар снимљен без видљивог реза, у којем камера полако напушта хотелску собу. Чак и у тренуцима у којима гледалац ишчекује расплет, Антониони се одлучује да покаже средину која остаје равнодушна према судбини протагонисте.

„Иако смо током живота окружени људима и припадамо различитим групама – породици, пријатељима, радним колективима и заједницама – осећај усамљености може бити веома присутан. Штавише, чини се да је данас распрострањенији него икада. Разлози за то су бројни: друштвене и политичке промене, економске кризе, миграције, убрзана глобализација и промене у начину живота“, додаје Марковић.