Дарко Бајић за РТС: „Балканска правила 2“ је филм о српском хероју који је ушао у само срце НАТО-а

Време се мења, генерације пролазе, али нека правила остају иста. То је суштина коју је редитељ Дарко Бајић уткао у свој култни политички трилер Балканска правила деведесетих година. Сада, Бајић припрема наставак, Балканска правила 2, заснован на истинитој причи која надмашује сваку фикцију – причи о генералу и обавештајцу Јовану Милановићу, човеку који је у Бриселу ушао у само срце НАТО-а.

Бајић истиче да је Милановићев подвиг инспирација за филм јер представља чин истинског херојства. „Он је својим деловањем спасао десетине хиљада људи, ако не и више. Због тога је херој и човек који заслужује да његова прича буде испричана“, објаснио је редитељ.

Милановић је, без чинова и званичне подршке, успео да створи мрежу од четрдесет две „кртице“ унутар Алијансе. Ти људи, наглашава Бајић, нису били плаћени.

„Он их није врбовао, наговарао, нити плаћао, пара није имао. Они су то радили јер су схватили да је планирано бомбардовање на педесетогодишњицу постојања НАТО пакта нешто што се противило њиховом моралу и осећању за правду. Жртвовали су своје каријере јер су веровали да бомбардовање једне земље у Европи не сме постати правило", истакао је Бајић, додајући да је увидом у нека од осам хиљада докумената до којих је Милановић дошао схватио да је план био „да се Србија сравни са земљом“.

Невидљиве нити моћи и правила која се не мењају

Радња филма истражује невидљиве силе које обликују историју. Док верујемо да познајемо прошлост кроз датуме и ратове, Бајић подсећа да се најважније одлуке доносе далеко од очију јавности, у свету где моћ „нема потребу да се представља“. Та идеја о „дубокој држави“ и тајној породици која из генерације у генерацију бира свог творца, „Маторог“, била је централна тема првог дела, а сада добија своје отелотворење у стварном лику генерала Милановића.

Бајићев приступ историји дубоко је личан. Своју редитељску провокацију и потребу да истражује прошлост објашњава кроз догађај из младости, када је са седамнаест година сазнао да му је отац преживео логор Маутхаузен.

„Узео сам камеру, дуплу осмицу, и са оцем отишао на то путовање. Снимао сам детаље, ушао сам са камером у крематоријумску пећ. Тај чин ме је приближио размишљању о смрти, али и о томе како су људи успевали да преживе. Тада сам схватио да морам да истражујем и провоцирам, да преиспитујем да ли су моји принципи заиста само моји или су настали из гена, из одлука мојих предака“, испричао је Бајић.

Уметност мора да провоцира

Та потреба да се „чепрка“ по табу темама обележила је читаву Бајићеву каријеру. Пре скоро четрдесет година, његова серија Сиви дом узбуркала је југословенску јавност. Тадашње власти су га оптужиле да „романтизује малолетничку деликвенцију“, али Бајић објашњава да је серија заправо открила прве пукотине у систему.

„Чепркајући, пронашао сам да се друштво изван жица дома понаша са мањком морала, да је корумпирано и да, када једном стрпа те младе људе тамо, пере руке од њих. Нико после није хтео да их запосли", присећа се редитељ.

Сличну провокацију извео је и филмом Рат уживо, који је снимао током НАТО бомбардовања. Идеја о филмској екипи која одлучује да снима филм усред рата била је сама по себи субверзивна. Бајић се присетио реакције чланова Америчке академије током пројекције филма. „Неки су говорили: 'Ми вас нисмо бомбардовали, то је НАТО'. То говори о томе како свака држава има своју пропаганду и како медији утичу на људе.“

Кинематографија у кризи: „Држава нас кажњава, а дијалога нема“

Бајић је био изузетно критичан према тренутном стању у српској кинематографији, коју је описао као „кризу која траје годину и по дана". Он тврди да држава системски игнорише филмске раднике, не додељујући средства без објашњења, што он тумачи као цензуру.

„Ако држава има економски раст, онда је нормално да и култура то осети. Ми смо спремни на дијалог, имамо предлоге за излазак из кризе, за законе о ауторским правима и кинематографији, али нико неће да разговара са нама. То је суштинско неразумевање и осионост", нагласио је Бајић.

Редитељ сматра да је решење у дугорочној стратегији и јединству струке, независно од политичких подела. На питање да ли би прихватио место министра културе, Бајић одговара потврдно, али под једним условом: „Да ми се дају одрешене руке да решим проблеме. Не занима ме функција, занима ме да створим систем у којем ће моје колеге моћи професионално да се баве својим послом. Ја овај посао знам.“

На крају разговора, Бајић је, цитирајући Иву Андрића, послао снажну поруку о опасности одсуства дијалога.

„Андрић је рекао да је мржња закопана тек неколико центиметара испод земље. Падне кишица, дуне ветрић, и изникне зло. Ја се тог зла плашим. То зло не смемо да дозволимо. Имамо довољно паметних људи да превазиђемо кризе разговором“, закључио је редитељ.