Серије и филмови по којима ћемо заувек памтити Здравка Шотру

Образ уз образ

Када се данас каже Образ уз образ, то ће, нарочито код старије генерације телевизијских гледалаца, изазвати осмех на лицу.

Овај легендарни ТВ шоу, са највољенијим глумачким паром, Миленом Дравић и Драганом Николићем у улози домаћина, настао је између 1972. и 1974. године и био је права прекретница на Телевизији Београд, с обзиром на то да до тада код нас није било изграђене традиције шоу програма.

Амбициозно, светски осмишљен, у самом почетку је подигао лествицу укуса када је реч о забавном програму. Епизоде које су врцале од хумора и разиграности у оно време писали су млади писци, данас већ легендарни телевизијски и радијски аутори попут Љубивоја Ршумовића, Душана Радовића, Предрага Перишића и Здравка Шотре који је уједно и режирао највољенији шоу програм код нас.

Кроз овај шоу прошле су неки од најзначајнијих личности из света музике, филма, телевизије – имена која данас са носталгијом подсећају на југословенску популарну културу – Корнелије Ковач, Лео Мартин, Мики Јевремовић, Мија Алексић, Здравко Чолић, Нада Кнежевић, Миодраг Петровић Чкаља, Бисера Велетанлић, Јелисавета Саблић, Крунослав Кићо Слабинац, Душан Прелевић, Зоран Радмиловић, Драган Зарић, Јосипа Лисац, Властимир -Ђуза Стојиљковић и многи, многи други.

Речима легендарног Богдана Тирнанића који је Образ уз образ дочекао хвалоспевима: „Битна порука овог програма је да укус ослобађа. Показује да је забављати се – нешто људско!“

Више од игре

Серија Више од игре једана је од више заједничких пројеката сценаристе Слободана Стојановића и Здравка Шотре. Серија је премијерно емитована 1977. године, а њена популарност не престаје ни после скоро пола века.

Радња се одвија у Градини, измишљеној варошици у Србији и прати збивања у периоду од 1931. до 1941. године. Година 1931. је била година у којој је владала велика економска криза, 1937. је година препорода и судара с фашизмом, а 1941. је година устанка.

Серија бележи све догађаје пратећи их у малој средини. Посебан сегмент серије чини и ривалство између два фудбалска клуба – Грађанског и Радничког, где је лоптачка игра само повод, а све оно „више од игре“ је суштина.

Ова култна ТВ серија преправљена је у филм са додатним материјалом који раније није виђен на телевизији. Филм је омаж легендама југословенског глумишта, од којих многи нису више живи.

Идемо даље

За генерације које су одрастале почетком осамдесетих серија Идемо даље носталгично их враћа у детињство.

Филм је 1982. године режирао Здравко Шотра по сценарију Слободана Стојановића.

У тек ослобођени градић у Србији долази млад учитељ, партизан. Његова ратна, партизанска „педагогија” судара се са старим методама рада у школи. Деца су, наравно, увек уз свог учитеља, искреног друга.

Прича је, у ствари, дечије сећање и памћење једног времена које је оставило дубоке трагове у рањивим младим душама читавих покољења.

На Филмским сусретима у Нишу 1983. године, награду за најбољи Глумачки пар године по избору читалаца ТВ Новости добили су Ена Беговић за улогу Милице и Драган Николић за улогу Милоша.

Приче из радионице или Шеста брзина

Мини серија Приче из радионице снимана је упоредо са филмом Шеста брзина и оставила је снажан траг у овом жанру, како због ефектне животне приче, тако и због глумачке екипе, коју је предводио Зоран Радмиловић. Здравко Шотра је урадио сценарио по мотивима прича које је написао београдски аутомеханичар Драгиша Крунић.

У средишту серије је аутомеханичарска радионица, људи који раде у њој и они који кроз њу пролазе, било као сталне муштерије било као случајни намерници.

Београдски аутомеханичар Живота воли свој посао, а у њему не види ствари и бројке, већ искључиво људе. Жели да чује свачију причу, жели да сваком пружи шансу. Све занимљивости које доживљава бележи у свом дневнику, огромној књизи званој Купусара. 

И ова серија је на Филмским сустретима у Нишу, 1982. године дала Глумачки пар године по избору читалаца ТВ Новости. Признање је припало Мира Бањац за улогу Савете и Зорану Радмиловићу за улогу Животе.

Браћа по матери

Рађен је према истоименом роману Јована Радуловића, филм Браћа по матери, Шотра је режирао 1988. године.

Два брата, један Хрват а други Србин, од исте мајке а различитих очева, усташе и партизана, одрастају у суровом времену и још суровијем поднебљу книнског крша. Родитељи им гину, а њихови путеви се разилазе пре него што упознају један другог

Касније, браћа успостављају контакт и њихови односи еволуирају: од неповерења и одбојности припадника два различита света и система, до онога што их везује, а то је да су браћа по матери и да се сваки на свој начин огрешио о законе друштва.

Филм је освојио награду за најбољу режију на Фестивалу ЈРТ у Неуму; Мимозу на филмском фестивалу у Херцег Новом, награду на Фестивалу у Сопоту и Прагу.

Бој на Косову

Филм је снимљен 1989. године за потребе државног обележавања 600 годишњице Косовске битке. По сценарију Љубомира Симовића, који је извршио адаптацију свог ранијег драмског дела Бој на Косову, Здравко Шотра је на располагању имао само месец и по дана.

Реализација читавог филма, укључујући тражење локација, снимање и монтажу, реализована је за деведесет дана.

За потребе филма, Шотра је окупио екипу од 150 људи, међу којима и око 30 тада најпознатијих глумаца. У сценама боја ангажовано је око хиљаду статиста и четрдесетак коња.

Међутим, због ограниченог буџета и кратког рока снимања, у филму се провукло неколико „занатских“ грешака, што је у једном тренутку изазвало велику пажњу јавности и засенило квалитет самог филма.

У једној од сцена, у даљини се види трактор, а на половини битке у позадини пролази црвени камион. Такође, поједини статисти се виде у фармеркама, тренеркама и патикама, а један статиста гине чак 17 пута.

Лајање на звезде

Да је Здравко Шотра генијалан режисер многи су признали оног тренутка када је екранизовао једну од најлепших љубавних прича. Истоимена књига Милована Витезовића постала је за кратко време јако популарна. Премијерно приказан 1. јуна 1998. године, филм је захваљујући позитивним критикама и коментарима ушао у анале српске кинематографије.

Радња филма одвија се почетком шездесетих година у измишљеним Моравским Карловцима. Авантуре професора и ученика гимназије у овој провинцији су препознатљиве, а реплике свих јунака и данас се са великим ентузијазмом изговарају.

Тема филма је универзална, не постоји политичка димензија, а у њему преовладава хумор. Матуранти одељења IV-2 сусрећу се са свакодневним проблемима, а решавају их својом сналажљивошћу, оданим пријатељством, луцкастим поступцима и бескрајним хумором.

Највећи део филма приказује екскурзију матураната у главном граду и на приморју. Најлепши део школског живота представља управо ова авантура у којој главни протагонисти покушавају да докуче лепоту љубави и вечног пријатељства.

Зона Замфирова

Шотрина адаптација књижевног дела Стевана Сремца Зона Замфирова (2002) према неким проценама био је најгледанији домаћи филм свих времена са 1.200.000 гледалаца у биоскопима. До данас је остао један од домаћих филмова чија се реприза не пропушта.  

Филм обилује јужњачком староградском музиком, која је објављена на два компакт-диска: Зонина музика и Манетова музика.

Награду за најбољи Глумачки пар године по избору читалаца ТВ Новости добили су Катарина Радивојевић за улогу Зоне и Војин Ћетковић за улогу Манета на Филмским сусретима у Нишу 2003. године.

ДВД издање филма је изашло 1. октобра 2003. године. На њему се налазе посебни додаци, као што су: Доживљаји са снимања, трејлер, интервјуи са редитељем и глумцима, фото галерија, извештај са премијере филма у Сава центру и музички спотови.

Рањени орао

Прва адаптација књиге Мир Јам Рањени орао је постигла изузетну популарност током емитовања и стекла статус најгледаније српске серије. Од материјала из серије, монтиран је истоимени филм.

Шотра је на идеју да напише сценарио дошао након што је погледао комичну представу по мотивима Рањеног орла у Атељеу 212, као и на предлог пријатеља. У фебруару 2008. је послата званична понуда Радио-телевизији Србије да са Кошутњак филмом заједно раде пројекат, што је прихваћено.

Снимано је на преко деведесет локација, највише у Београду и околини, Требињу и Росама. У серији се појавило око 100 глумаца, које су бирали Шотра и Слободан Терзић.

Иако се у роману Анђелка због посла преселила у Македонију, Шотра је тај део радње преместио у своје родно Требиње, јер је „веома пикторално, са веома лепим пејзажима и веома лепим, очуваним старим градским језгром”. Тако је „Анђелкина капија” у Требињу постала туристичка атракција.

Последњу епизоду 15. јануара 2009. гледало је 3,3 милиона људи, што је учинило да Рањени орао буде најгледанија домаћа серија свих времена.