Пола века Кума 2 – рушење америчког сна, незаинтересовани Џек Николсон и сенатори у џепу

Остварење Кум 2 за РТС су анализирали Радослав Зеленовић, дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, Ђуро Радосавовић, писац и новинар, и Весна Перић, уредница Драмског програма Радио Београда. Зеленовић је био филмски уредник ТВ Београд у време кад је Кум први пут приказан на телевизији. Одмах је било јасно да је то више од једног филма.

„Није Кум одмах постао ремек-дело. Има ту много тога што мора да се сложи, да би се то десило. Парамаунт је купио Пузову књигу 1969. године и онда је кренуло, знало се одмах да ће бити реализација и филмска, да се тражи редитељ, глумци и све оно што треба за продукцију. Проблем је био што Серђо Леоне није прихватио, није ни Питер Богданович, а Копола се јако мислио због тога што је он радио филмове по својим сценаријима и није радио адаптације, мада су и Кум 1 и Кум 2 добили Оскар за адаптацију”, рекао је Зеленовић.

Скоро 300 милиона долара на касама

Зеленовић додаје да је пре снимања култног остварења било проблема са глумцима.

„Ал Паћино је био млад глумац, тек је почињао, био је више позоришни глумац, и варијанта је била да његову улогу игра Роберт Редфорд у првој, а Џек Николсон у другој варијанти. Николсон је прочитао сценарио и рекао – Ма ово је за неког Италијана, ово нема везе, ја немам с овим шта да радим. И филм се 1972. године, говорим о Куму 1, појавио као сваки филм на репертоару који се појавио те године. То је јако брзо попримило епске размере, како се то каже. Он је са тих неких седам милиона, са колико је направљен филм, што је у то време била нека сума, врло брзо направио скоро 290 милиона на касама“, додао је гост Јутарњег програма.

Ђуро Радосавовић, писац и новинар сматра да је Кум магично и ванвременско остварење.

„Ја сам гледао у Кинотеци – 50 година првог дела Кума. Дакле, ја сам генерација која га није гледала у биоскопу. Гледао сам га на телевизији. Први пут када сам га погледао у биоскопу, ја сам видео толико детаља, ја сам изашао још луђи него што сам био пре тим филмом. Зашто? Зато што, ту свадбу сам доживео другачије, колорит, Каравађо, све то што је Копола мислио…  Чини ми се да је паковано за биоскоп, али је, наравно, и на телевизији сјајно” објаснио је Радосавовић.

Кополино коцкање које се исплатило

Радосавовић додаје да сматра да је за Кополу било велико коцкање –одлука – да након једног ремек-дела, проба још једном и констатује да „смо сви задовољни што је прихватио тај ризик”.

Зеленовић је додао да се Кум 2 приказивао у Дому омладине Београда где је он својевремено био уредник Филмског програма.

„Трајало је преко 70 дана, то је преко 300 пројекција, не знам колико, стотине и више хиљада гледалаца. Јер у Куму 2 ви у ствари објашњавате историју породице Корлеоне. И онда смо, ми заљубљеници у Кума, направили један мали експеримент. Па смо прво пустили Кума 2, а онда Кума 1”, рекао је, и објаснио да су реакције биле одличне, и да је експеримент фантастично функционисао.

Подсетио је и да је Копола у првом тренутку одбио да режира Кума 2, али и нагласио, као историчар филма, да Кума треба гледати искључиво као триптих.

Опсесија Римским царством

Многи међутим Кума гледају не само као филм, него као филозофски приручник, сажетак животне мудрости.

„Ми имамо једну ипак полувековну дистанцу у односу на те феномене мафије које Копола описује. Али оно што је занимљиво је Кополина та опсесија на неки начин Римским царством и устројством Римског царства. То можемо видети у његовом најновијем филму Мегалополис, али то се некако и види кроз ову сагу о породици Корлеоне, како се успостављају ти кодови, социјалне релације, моћи, нешто што се на неки начин Дон Вито Корлеоне наставља баштини, на неки начин, од структуре Римског царства. Чак се и у Куму 2 помене та идеја да је фамилија исто што и на неки начин Римско царство“, рекла је Весна Перић, уредница Драмског програма Радио Београда.

„Али шта ради Мајкл, најмлађи син? Он на неки начин превреднује и руши ове принципе и подложе више о неком макијавелистичком начину функционисања и грађења односа моћи, у односу на његовог претходника, односно на оца Вита Корлеонеа. У том смислу је нама занимљива та генеза, постанка, мита заправо више о Мајклу Корлеонеу него о оцу Виту Корлеонеу. Неки чак теоретичари у филма и медија пореде Мајкла са Орестом. 

Мајкл је трагички лик и то видимо управо у другом делу Кума. Он, да би на неки начин одржао континуитет фамилије, као једног, да кажемо, организације, као предузећа за производњу, на неки начин, злочина, мора да убије свог брата. Исто као што Орест, да би осветио смрт оца, мора да убије своју мајку. У том смислу, мислим да снага Мајкловог лика је нешто што можда надилази читаву причу о породици Корлеоне“, сматра Перићева.

О мафији без мафије

Копола је због Кума имао проблем, осим са избором глумаца, проблеме са студијом али, могуће, и са мафијом.

„Једна од флоскула која прати амерички филм, прати америчко друштво, то је да Американци имају свој амерички сан. Филм Кум, својом структуром, с оним што је антипод америчком сну, он га руши у парампарчад. Значи, та врста филма када се појавила, она је била револуционарна управо у том смислу што је неке теме додиривала, али, није могла до краја. Дакле, реч мафија се у Куму не помиње. Италијанско-америчка асоцијација за грађанска права је имала неки састанак и рекла – То не може. Зато што ваљда неко је вероватно био у мафији, па то није могло да се помиње. И не треба да се помиње.

Дакле, у филму је потпуно јасно, када босови седе, договарају шта ће и како ће, после убиства Сонија и тако даље, да је реч о мафији. Дакле, то је један филм који није никаква ода, ни мафији, али ни америчком сну”, објашњава Зеленовић, и истиче да је реч заправо офилму који „је поставио ствари на право место”, посебно имајући у виду чињеницу да је Копола истрајао на чињеници да се то не пресели у 70. године, већ да остане нешто што јесте – после Другог светског рата.

Велики злочини иза богатстава

Копола увек инсистира на томе да се мало прича и о капитализму.

„На почетку књиге, ако се, ако премотамо и филм и све, на почетку књиге је цитат – Иза сваког великог богатства стоји велики злочин. Дакле, то је са врха француске књижевности узгред. Онда, ако посматрамо какво је конципирање ликова, то је као код Достојевског. Ако видимо како је сликао филм, то је Каравађо. Дакле, много тога је ту исплетено. Што се тиче капитализма, овај цитат јасно говори о свим намерама. Дакле, то је нешто што је и заокружило и књигу заокружило и ову причу око Америке, шта је све испод тога. Ово је први пут ја мислим да је могло директно да се види да неко каже реченицу – Сенаторе неко држи у џепу”, објаснио је Радосавовић.

Додаје да се у филму говорило и о синдикатима, политичарима, али и о томе да „криминални свет није најгори“, већ да „ту има и играча који играју тако што једну ногу држе на једној, а другу на другој страни“.

Зато, каже, Кум служи као подсетник јер је универзалан, и да његова година производње „представља само бројке и ништа друго“.