Филмске и музичке везе Мексика и Србије

Директор Кинотеке Југослав Пантелић истакао је да је филм Један дан живота постао културолошки и друштвени феномен. Наишао је на снажан од‌јек и иницирао читав талас мексичке музике у Југославији тог времена, а емоције којима је публика код нас реаговала на ову ратну мелодраму говоре о дубоком препознавању.

„Прича о љубави између мајке и сина, младог официра који је осуђен на смрт, морала је снажно резоновати са народом чије су ране из рата још биле свеже и чија је историја, нажалост, препуна мајки које су оплакивале своје синове. И прича о пријатељима који се налазе на супротним странама револуције била је нашој публици и те како позната“, рекао је Пантелић.

Такође је истакао „ширу културолошку сродност наших народа, код којих се колектив, заједништво и породица високо вреднују и у оквиру којих се превазилазе недаће које нам историја доноси.“

Пантелић је са поносом подсетио да је мексичка глумица Колумба Домингез добитница Плакете Југословенске кинотеке, коју је посетила 90-их година прошлог века.

Амбасадор Мексика у Србији Карлос Исауро Феликс Корона рекао је да је Славко Перовић „истакнути уметник кога ми Мексиканци носимо у срцу“.

„Имамо традицију пријатељских односа између Срба и Мексиканаца. Овај филм у томе представља једну посебну везу. Постоје сличности наша два народа, а и историја нам је слична. Обе нације су се увек бориле да очувају независност, територијални интегритет и лични интегритет. Како смо кроз историју делили исте вредности, желим да истакнем да смо као народ и као држава Мексико увек подржавали Србију у свим аспектима, самим тим и у територијалном интегритету по питању Косова и Метохије“, изјавио је амбасадор, поздрављен великим аплаузом.

„Са овим филмом је покренуто наше пријатељство, а затим је он почео да нас повезује и кроз музику, у таласу названом ’јумекс’. Манањитас мелодија из филма за нас је весела и свечарска песма, док у Србији, на стихове Славка Перовића, изазива сетна осећања“, напоменуо је амбасадор.

Подсетивши на пожар у Мексику којем је уништен оригинал филма Један дан живота, истакао је да „захваљујући копији коју поседује Југословенска кинотека, поново имамо тај филм, он и даље постоји и није пао у заборав“.

Амбасадор Феликс Корона је приметио да су касније у овај регион стигле мексичке теленовеле, што је поново зближило наше народе.

Плакету за Славка Перовића амбасадор је уручио његовој ћерки, филмској критичарки, телевизијској ауторки и уредници Сандри Перовић.

На Плакети је, између осталог, исписано да „музички допринос Славка Перовића представља јединствени подстрек зближавању народа Мексика и Србије, велики допрнос културној размени и јачању пријатељства два народа, које траје и данас“.

Захваљујући се у име свог оца, Сандра Перовић је пренела његове поздраве, додавши да због својих година није могао лично да прими признање.

„Пријатно сам изненађена што је Кинотека пуна и што има и младих људи. Они ће сада први пут видети филм Један дан живота који је пре толико деценија пунио београдске биоскопе до последњег места. Мој отац је био редовни посетилац. Одмах након пројекције овог филма, који је гледао са својом мајком, добио је инспирацију за текст, мада са тужним речима. Песма је весела, али је тематика филма тужна“, рекла је Сандра Перовић, додајући да је „револуција у Мексику изазвала и праву музичку револуцију у тадашњој Југославији“.

„Славко је 1968. године за тада највећу издавачку кућу 'Југотон' снимио сингл и продао га у милион примерака, што је у оно време био апсолутни рекорд. Многи други уметници пошли су његовим стопама. Кренуо је јумекс талас, незаустављив, иако смо 10.000 километра удаљени. Тај талас је обележио музичку сцену на простору бивше државе“, рекла је Сандра Перовић.

Подсетила је да је њен отац упознао глумицу Колумбу Домингез када је посетила Кинотеку и уживо јој отпевао Маму Хуаниту, на шпанском језику.

Сандра Перовић је истакла да ми и данас имамо љубав према мексичкој кинематогафији, која је и у свету цењена и награђивана, те навела имена аутора као што су Гиљермо дел Торо, Алфонсо Куарон, Алехандро Гонзалес Ињариту.

Публици се обратио и млади редитељ Франсиско Охрем и представио свој документарни филм Изгубљени Маријаћи, који приказује присан однос музичара, али и обичних људи у региону према, како се некада говорило, мексиканском мелосу и карактеристичној народној ношњи.