среда, 02.10.2024, 13:20 -> 08:52
Извор: РТС
Критика серије „Нобеловац“ објављена на хрватском порталу Телеграм
Филмски критичар Давор Шпишић у тексту објављеном на хрватском порталу „Телеграм“, пише да је осмоделна ТВ-серија „Нобеловац“, рађена у продукцији РТС-а и Тихомир Станић Продакшна – прворазредни пројекат којег се не би постиделе ни најпрестижније светске телевизијске индустрије. Уз одобрење аутора, преносимо текст у целини.
Љенствујући јесењи дан у београдској редакцији Танјуга. Џезва крчка на маленом решоу, новинари заваљени с ногама на столовима, дремежна нирвана без вијести, чека се само да заврши смјена па да се оде на понеко пивце… Али хисторија не мари за радно вријеме, датум је 26. 10. 1961. Са принтера управо цури папир са ломећом вијешћу. Један од новинара учини тај напор да се ипак нагне до машине и отргне папир. Летаргично баци поглед на текст, шокира се и потрчи ван. Други учини то исто и безглаво појури за њим.
Рез нас пребацује у кадрове Калемегдана: мршави мушкарац с наочалама, погнутих рамена, у балонеру и шеширу, храни голубове. Затим видимо ону двојицу новинара како махнито јуре по калемегданским зидинама, доглавињају до клупе гдје сједи хранич голубова и чита Борбу. “Друже Андрићу, друже Андрићу! Добили сте Нобелову награду!” деру се обезнањени журналисти. Иво Андрић (Тихомир Станић) учини паничну гесту стида и покрије лице новинама.
Антологијски је то почетак осмодјелне тв-серије “Нобеловац”, рађене у продукцији Радиотелевизије Србије и Tihomir Stanić Production – прворазредног пројекта каквог се не би постидјеле ни најпрестижније свјетске телевизијске индустрије. У Београду је управо одржана свечана премијера прве двије епизоде (серија старта 5. октобра на првом каналу РТС-а, емитират ће се суботом и недјељом) уз овације одушевљене публике.
Тихомир Станић, као један од главних креатора серије, извршни продуцент, редатељ (уз коредатеља Боришу Симовића) и фасцинантни глумачки градитељ Андрићеве сложене умјетничке и људске конституције, серију о овом барду југославенске и свјетске књижевности носио је дуго у визијама. Открива ми да су иницијални обриси сценарија пали још прије седам година, а и раније га је тврдоглаво прогонила идеја о екранизацији.
Осим тога, монодраму према роману “На Дрини ћуприја” игра већ двадесет и три године, појављивао се у улози Андрића и у тв-драмама, рецимо у “Знаковима” у режији Петра Зеца. Тако да је андрићевштина у Станићу сазријевала у дугом плодоносном процесу. На питање нису ли бесмислена стална националистичка черечења и крчмења Андрића умјесто да га његујемо као заједничко југославенско и свјетско благо, Станић каже: “Честа је злоупотреба Андрића за доказивање нечијих националистичких теза. Тај национализам је толико зла нанео да не можемо да Андрића због тога нешто претјерано жалимо, он је сачувао и своје дјело и живот, он наравно има кристално јасних мисли о томе. Национализам све злоупотреби па тако и Андрића, јер национализам је апсолутно зло”.
Станић подсјећа и на бројне друге злоупотребе или заблуде око Андрића. Једна је окорјела да је Андрић презирао театарску умјетност. “То је напросто неточно. И у серији смо се помало дотакли тога. Он у збирци ‘Стазе, лица, предели’ има једну дивну причу о дјечаку и глумици чије су очи биле створене за гледање и о томе како је глумицу убио један богаташки син са четири метка из револвера малог калибра. Глумицу су сахранили негдје ван гробља и каже Андрић остало је само дјечаково сјећање на њене очи. Ја сам касније бавећи се Андрићем открио баш једно примјерено поштовање и љубав према театру и глумцима у његовом дјелу. Чињеница је и да је пред крај живота био у Управном одбору Југословенског драмског позоришта. Мени је сваки контакт с Андрићем само доброг донио. Ево, недавно сам у неком хотелу гдје сам снимао један други пројект, опет пронашао збирку Андрићевих приповједака па сам у даху опет прочитао ‘Мустафу Маџара’, ‘Аникина времена’ и ‘Мост на Жепи’ који је стварно ремек-дјело, непревазиђена прича свих времена”, узбуђено прича Станић.
Изванредан, слојевит сценариј “Нобеловца” (креатори: Станић, Иван Велисављевић и Владимир Рогановић, сценаристи: Јелена Мијовић и Иван Велисављевић, сурадник на сценарију: Александар Новаковић) импресивно води све жанровске силнице које се преламају кроз Андрићев велебни опус и живот. Једна од линија серије тако иде и у жанру политичког трилера. Узбудљиво пратимо многе закулисне политичке битке у југославенском врху које су се водиле у свјетлу додјеле Нобелове награде.
“Ми смо се тога дотакли, нисмо продубљивали јер би можда било и немогуће, али сам Андрић у нашем сценарију каже да би ‘Тито више волио да га је Крлежа добио’. У то је вријеме политичка и друштвена елита велику пажњу посвећивала култури и пробоју не само књижевности него и других видова умјетности и отварању према свијету. То је једно златно доба друштвеног живота на овим просторима. Те године је био и први конгрес несврстаних у Београду, уопће једна вањскополитичка активност хвалевриједна. Подстицала је и промовирала нашу културу у свијету. Тако су двојица кандидата који су предлагани и разматрани за Нобелову награду били Крлежа и Андрић. Вјероватно је и из предратног пријатељства Крлеже и Тита ишла та свијест о томе да би Тито више волио да је Крлежа добио Нобела. И Андрић у серији каже да дуго неће моћи рећи да је он добио награду, него да је то награда једној земљи, њеној књижевности и култури”, говори Станић.
Вјероватно Крлежин его и није баш сретно дочекао вијест о Андрићевом Нобелу, постоји један отровни коментар којег је чаршија препричавала, да је ето амбасадор код Хитлера добио Нобелову награду – коментар се приписивао Крлежи.
Станић је напросто величанствен у суздржаном глумачком обликовању Андрићеве нелагоде – ношене и ауторским сумњама, наглом медијском помамом око њега, али и због перфидне политичке сумњичавости око његове лојалности режиму.
Да ли је Андрића прогонила подсвјесна кривња због амбасадорске службе у Берлину у вријеме Хитлера?
“Наш сценариј се у разним правцима у почетку развијао. Један од првих импулса је била та грижња савјести због неких животних одлука и поступака која се буди на вијест о додјели Нобелове награде…”, одговара Станић и објашњава: “Али то више није доминантно у нашој причи зато што би такво преиспитивање могло бити схваћено као осуда Андрића, и постоји само у траговима… Документи кажу да је он поднио оставку уочи потписивања Тројног пакта и да није судјеловао у томе. Мислим да ми који смо радили на серији не налазимо никакве кривње у томе да је успио да преживи, остане човјек и напише кронику о Босни.”
Интригантно је у сценариј уклопљен и реинтерпретиран знатан дио лица из Андрићеве ремек-задужбине. Што је био склизак и рискантан поступак, али уродио је изванредним резултатима. “На то сам посебно поносан. Мислим да ће зналци Андрићевог дјела то препознати а да осталим гледаоцима то неће нипошто умањити вјеродостојност свакодневних догађаја из његовог живота у који смо у великој мјери уклопили ликове из његове литератутре и покушали да их стопимо у његово окружење и његов доживљај свијета”, изражава задовољство Станић.
Прилично је непозната мелодрамска прича Иве и његове прво љубавнице а касније супруге Милице Бабић, коју у серији сензибилно и снажно игра сарајевска глумица Селма Алиспахић.
“Као и све у интимним животима свих нас, тко ту са сигурношћу, па и актери сами, може тврдити кад се и како нешто десило. Не само у Ивином и Миличином животу, него у нашим властитим животима. На крају крајева, увијек ћете у односима љубавника или супружника или партнера, пронаћи најмање двије верзије – његову и њену. Андрић сам често тврди да је непристојно завиривати под туђе кревете, тако смо се и ми клонили воајеризма, али смо чини ми се успјели пронаћи добру мелодрамску нит… И у самој глумачкој игри. Ја сам јако поносан на кастинг серије који сам заједно са Марком Мисирачом мјесецима слагао. Много тих неухватљивих нијанси у односима су отворили сами глумци и њихово осјећање тенутка. Мислим да је и то успјела линија у серији, да се много тога из Андрићевог интимног живита даде осјетити а да нисмо ништа децидирано устврдили”, говори Станић.
Избрушен и њежан редатељски рад с глумцима једна је од огромних врлина серије. Заиста је створена фантастична база глумачких остварења. Цастинг је окупио низ сјајних глумаца из Србије и региона, тако из Хрватске запажено судјелују Игор Јуринић, Анита Шмит, Дамир Лончар, Дејан Аћимовић, Ђорђе Кукуљица, Миливој Беадер…
“Логично је, на примјер, да сам у Загребу потражио глумца за младог Андрића, јер значајан је његов боравак у Загребу, као младог хрватског лиричара из тог времена. Осим тога, трудио сам се да Игору Јуринићу који игра младог Андрића, да му се у серији у улогама његових пријатеља заиста нађу пријатељи из његовог професионалног окружења”, прича Станић, откривајући и неке скривене одлуке кастинга.
“Александру Плескоњић која игра Исидору Секулић, велики ауторитет у Андрићевом животу, ја сам упознао још ономад док сам био на пријемном испиту за глуму а она је била друга, трећа година… Александра је приватно огроман ауторитет за мене и дан-данас. Родољуба Чолаковића који је у вријеме док се догађа наша серија био један од најинтимнијих Андрићевих пријатеља игра Владан Гајовић, један од мојих заиста најбољих пријатеља у животу. Те неке танане нијансе су чини ми се доприњеле серији. Јако сам задовољан како смо послије много размишљања пронашли Селму Алиспахић која има један не само снажан глумачки и професионалан ауторитет него она има једну врсту интелектуалног и сензибилног размишљања о свијету и чини ми се да смо у тој деликатној одлуци тко је Милица Бабић направили прави избор.”
Реконструкција епохе “Нобеловца”, троструке хисторијске позиције (суморна раздобља два велика свјетска рата и почетак просперитетних шездесетих) остварена је сугестивно и вјеродостојно. Огромни кредити за то припадају сниматељу Паблу Феру Живановићу, монтажерки Снежани Ивановић, костимографкињи Невени Миловановић и сценографкињи Валентини Попржан. Несумњиво је ријеч о големом продукцијском и изведбеном залогају који завређује да обиђе све југославенске екране, јер Андрићево благотворство у кујунџилуку наших душа дуговјечно је и немјерљиво.
“Ја се сад након свега питам како је ово могуће да сам завршио”, признаје Станић, уморан од среће и поноса. “Али одабрао сам то. И ништа нисам радио сам, имао сам коредатеља, сценаристе, конзултанте, и окружио сам се људима које познајем већ јако дуго. Точно сам знао ко шта умије и ко шта хоће. Оно што је красило снимање ове серије јесте један огроман ентузијазам цјелокупне екипе. Ја сам сваки дан по разним снимањима, срећем те људе и на другим пројектима али сам овдје свједочио неком специфичном партнерству, од помоћне екипе и возача, све до аутора и глумаца, владало је неко заједничко осјећање страсти и радости да радимо нешто што смо дужни да урадимо.
Имали смо заиста свуда помоћ и добродошлицу. Ево сад је ових дана била војна парада испред Парламента, поводом примања младих кадета, лете мигови… Нама се то прошле године дешавало првог дана снимања. Снимали смо у Андрићевом музеју, у његовом некадашњем стану, дјеловало је као да се авијација дигла да нас спријечи (смијех) тако је дјеловало на тренутке, а наравно да није (смијех)…
Некад давно сам чуо од Горана Марковића а он је опет ту мисао чуо од великог сниматеља Томислава Пинтера, да кад се уђе у добру структуру, онда се све некако отвара, све иде у добром правцу а свака препрека доноси неки нови квалитет. Иако се стварно упитам да ли је могуће да смо успјели, али били смо спремни. И како Хамлет на једном мјесту каже ‘Бити спреман, то је све…’ Та свијест, осим тога и моје продуцентско искуство на филмовима ‘Турнеја’, ‘Топ је био врео’, ‘Фалсификатор’, говорило ми је да су три ствари важне за снимање филма или серије: припрема, припрема и припрема. Чини ми се да сам са том свијешћу и ушао у овај посао и да смо заиста били припремљени на овај подухват.”
Коментари