Иза кулиса Венецијанског фестивала – шта све новинари (не) могу

Педесетак међународних новинара из читавог света који су стигли у Венецију како би пренели атмосферу славног филмског фестивала, потписало је писмо објављено на Фејсбук страници групе International Film Festivals Journalists, која има 700 чланова. На тај начин, пренели су италијански медији, на славној „Мостри” је апсолутно немогуће снимити интервју са звездама фестивала.

„Новинарство у свету које се бави кинематографијом, на путу је изумирања. Речено нам је да многи глумци филмова који треба де се прикажу премијерно, неће давати интервјуе. Нула, нула, ништа”, написали су новинари, а пренели италијански медији.

Након скоро празних црвених тепиха прошлих издања због штрајка, ове године Венеција је пуна звезда, али проблем је што на 81. Филмском фестивалу у Венецији неће бити омогућени интервјуи већ ће новинари моћи да присуствују конференцијама за штампу и шетњи црвеним тепихом.

Ово није новост, већ се то дешавало и у Кану и Берлину, али никада до сада као на Фестивалу у Венецији. Овај фестивал доводи имена која други фестивали немају, који му омогућава престиж и медијску видљивост, али изгледа да се све то заборави у моменту када прави новинари треба да ступе на сцену.

То је шокантно и изузетно забрињава јер на стотине новинара не може да пренесе публици оно што су видели и доживели, а вештачка интелигенција ће коментарисати филмове и састављати текстове захваљујући изјавама глумаца на конференцијама за штампу.

„Након што су месецима штрајковали у Холивуду како би задржали на хиљаде радних места, данас режисери и глумци прихватају политику студија и продуцената који су пре само неколико месеци били њихови непријатељи, доводећи новинаре на ивицу егзистенције, јер им онемогућавају интервјуе који значе зараду. Акредитовани новинари могу да допринесу успеху или неуспеху једног филма, а нису у стању да раде свој посао како треба”, пише италијански магазин Mow mag, наглашавајући да се „истина крије, иако је јавна тајна, иза тога да ако желиш интервју са неком звездом, мораш да платиш”.

„Заузети су ексклузивним дешавањима...”

Будући да су, пише магазин, из пријатељских извора добили информацију да новинари земље домаћина не би требало да плаћају, то значи да се италијански дистрибутери могу побунити против таквог захтева на Фестивалу у Венецији.

Неретко се дешава да филмске звезде баш тада не могу да дају интервјуе у Венецији, јер су заузете неким ексклузивним дешавањима негде ван Италије, на пример на фестивалу у Торонту или Сан Себастијану.

Овај магазин подсећа да је интервју са Бредом Питом у Кацу коштао 2.500 евра, а Кристен Стјуарт је имала цену од 1.500 евра. Шта чине национални дистрибутери у тим случајевима? Покушавају да извуку максимум из свега одлучујући се за два најчитанија дневна листа, месечник који носи звучно име, један национални дневник и врло гледану емисију под условом да звезда не мора да дође у студио.

Новинари који су фриленсери, дакле раде да би ли продали текст или ексклузивни интервју медијским кућама, нису исплативи дистрибутерима који не знају ни коме ће продати интервју, ни шта ће то донети самом филму, уцењујући их за садржај и време. Зато сви новинари пишу на униформисан начин без икаквог личног печата дајући допринос интелектуалном конформизму.

Ти исти новинари који одлазе на Фестивал с надом да ће се вратити с неким интервјуом морају да плаћају ненормално високе цене у Венецији онима који живе од једне врсте „фестивалског вампиризма”, како преносе медији, тражећи да се један доручак плати и 30 евра и где цене воде у флашици достижу износе за које се иначе може купити читаво вишелитарско паковање воде.

Исто важи и за станове и собе који им се изнајмљују по цени и од 2.500 евра за неколико дана, где може да спава минимално шест особа, а понекад је тај број и двострук. И ако нешто успеју да напишу, један чланак им је плаћен 40 евра бруто док неки привилеговани могу да достигну и 150 евра бруто. На овај начин, фриленсери се враћају са Филмског фестивала са зарадом од неколио десетина евра, ако не и у минусу јер „Филмски фестивал у Венецији се не може пропустити”.

Бред Пит, Џорџ Клуни и многи други глумци се појављују само на конференцијама за штампу, док је Тим Бартон са филмом Битлџус прошетао црвеним тепихом док се тзв. junket одржао наредног дана у Лондону. Junket је пракса када глумац седи у једној соби, а испред њега се ређају новинари са скоро идентичним питањима, што многи глумци сматрају иритантним и једном врстом тортуре: сваки новинар заслужује исту пажњу, и глумци морају из почетка да одговоре свакоме на скоро исто питање.

Већини новинара присутних на Фестивалу у Венецији не преостаје ништа друго него да вичу и дозивају глумце постављајући им питања са ивица црвеног тепиха, заустављају их и фотографишући и како застану да позирају.

То значи да нема ништа од ексклузивних интервјуа које би могли да продају новинама, онлајн магазинина, ТВ програмима и радио-станицама – на њихову штету, штету слободног новинарства и највише читалаца који све чешће добијају само оно што је унапред испланирано, униформисано и резервисано само за одабране. И оне са дубоким џепом.