Традиционално присуство српског филма на Пулском филмском фестивалу

Већ је традиција да се на Пулском фестивалу приказују најрепрезентативнији филмови српске кинематографије који су снимљени уз креативну и финансијску подршку филмских центара из региона. Lost Country Владимира Перишића, Сунце мамино, Косте Ђорђевића и Радничка класа иде у пакао, Младена Ђорђевића – добар су пример обостране сарадње.

„Оно што ми је, рецимо, било занимљиво код српске кинематографије је да је реч о многим филмовима који су направили значајне међународне искораке. Што значи да су успели наћи начин, у естетици, и у причању приче, који комуницира са међунаордном публиком. Али усудио бих се рећи да су нашли релевантан стилски приступ да проговоре о темама које су инама релевантне“, наводи Марио Козина, селектро програма Пулског филмског фестивала.

Ангажована црнохуморна драма са надреалним елементима, Радничка класа иде у пакао, наставља добру традицију југословенског црног таласа који је своје упориште имао баш на фестивалу у Пули.

„Свако ко је гледао моје филмове види утицај црног таласа. Ја сам томе покушао да дам и свој лични печат, тако да сам уносио и неке жанровске елементе. Комбиновао сам те црноталасне приче о аутсајдерима са жанром хорора, црне комедије, филмове освете“, каже редитељ Младен Ђорђевић.

Мелахнолична, али топла прича Сунце мамино, пример је који оживљава жанр некада популарних филмова за младе, тематски намењених свим генерацијама.

„Публика је изванредно реаговала. Смејали су се где тачно треба да се смеју. Осетио сам ту емотивну реакцију тачно где је требало, тако да очигледно да је препознатљиво“, наводи редитељ Коста Ђорђевић.