Филмски центар Србије у Кану филмском свету представио српску кинематографију

Осам земаља Југоисточне Европе 15. пут удружило је снаге у оквиру кровног павиљона, како би своје нове продукције представиле остатку филмског света.

Каталог Филмског центра Србије – у коме је презентовано 70 играних, документарних и анимираних наслова – указује на завршене филмове, спремне за учешће на светским филмским фестивалима, на групе наслова који ће бити готови у наредном периоду, не запостављајући притом ни остварења успешно приказана у свету од прошлогодишњег до овогодишњег Канског фестивала.

„Користимо Кан као одашиљач да свету покажемо колико су српски филмови гледани на матичној територији, али и колико је Србија привлачна за долазак страних продуцената, с обзиром на подстицаје које наша држава даје. Овај фестивал је један добар прозор да свету покажемо истину и ми зато, овог пута у сарадњи са Канцеларијом за Косово и Метохију, свим гостима павиљона, гостима Фестивала, дајемо на увид специјално урађене материјале везане за културну баштину наше јужне покрајине“, наводи Иван Карл, директор Филмског центра Србије.

Регионални павиљон окупља потенцијалне копродуценте и филмске ствараоце, са могућношћу размене искустава проналажења начина за реализацију нових пројеката.

„Покушавамо да у разговору са страним продуцентима укажемо на то да је Србија једна од изузетно атрактивних земаља за снимање страних копродукција. Управо из разлога што поред изузетне количине веома интересантних локалитета, Србија поседује и неколико великих и квалитетних студија и одличну техничку базу“, напомиње Мирослав Лекић, председник УО Филмског центра Србије.

Међу најновијим пројектима који би овог лета и јесени требало да стигну пред домаћу и инострану публику су документарни филм Пикси Милоша Пушића, трилер Мистерија Салигија Петра Ристовског, историјска црна комедија Буди бог с нама Слободана Шијана, драма Југо Флорида Владимира Тагића, Слобода и варваризам Желимира Жилника.

Свакако важно је бити на фестивалима, јер да их нема многи филмови не би били препознати, као ни аутори од којих су многи постали део историје филма. Да нема фестивала, читава светска кинематографија била би под диктатом тржишта великих кинематографија.