Девет деценија од рођења Зорана Радмиловића

Рођен је у грађанској породици и одрастао је у центру Зајечара. То му није сметало да, у јеку популарности, прича о тешком детињству ђака пешака који је преваљивао силне километре до школе, у шали разуме се. Иако је стандардно наступао наизглед мрзовољно, намрштено, својеглаво, заправо је користио сваку прилику за свакојаке досетке, импровизације, хумор, и у позицији професионалног глумца, и у свакодневном животу.

Они који су му били блиски тврдили су да је, заправо, лично био такорећи повучен, али у улози, на позорници, преобразио би се. Његов полазак у школу поклопио се с окупацијом Краљевине Југославије 1941. године. Отац Момчило, по занимању судија, период Другог светског рата провео је у немачком заточеништву.

Иако је Зоранов деда Рихард Ланг, иначе архитекта, родом био Немац, у Србији, где се оженио, прешао је на православље узевши име Радмило. Отуда презиме његових потомака.

Гимназију је завршио у родном Зајечару. Од најранијих дана његово опредељење је била глума. Родитељи, међутим, нису имали разумевања за тако нерационалан избор.

Отуда, по њиховој жељи, студирао је две године на Правном факултету, потом прелази на студије архитектуре, затим уписује англистику, тада на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Аматерски се, међутим, бавио глумом у КУД „Иво Лола Рибар“. Коначно, свестан да од себе побећи не може, уписује оновремену Академију за позориште, филм, радио и телевизију.

Дипломирао је у класи Мате Милошевића, 1963. године. Од 1962. до 1968. члан је Београдског драмског позоришта, а потом, до краја живота, Атељеа 212. Преломни момент у његовој каријери догодио се 1964. Те године, услед одустајања Љубе Тадића, Зоран Радмиловић игра у представи Краљ Иби, делу француског писца Алфреда Жарија (1873–1907), на сцени Атељеа 212. Био је то тријумф младог глумца. Ту улогу ће играти током наредне две деценије, с великим успехом и на сценама у Француској, САД, тадашњем Совјетском Савезу…

Следиле су бројне улоге у театру, на филму, телевизији. Посебно успешним сматра се његово остварење Молијера у комаду Михаила Булгакова. Упамћен је по Радовану Трећем Душана Ковачевића. Прву филмску улогу остварио је у делу Јована Живановића Чудна девојка, 1962. године. Последњу представу Радован Трећи одиграо је 9. јуна 1985. године, 299. пут, тешко болестан. Доследан себи, игнорисао је болест и играо такорећи до последњег даха.

Према сведочењу ближњих одбио је мучно и неизвесно лечење. Овај свет напустио је 21. јула 1985. године. Омиљен за живота, остао је то и деценијама потом. Добитник је Октобарске награде града Београда за улогу Молијера у комаду Булгакова. Позориште у његовом Зајечару названо је по њему. Био је ожењен такође глумицом Дином Рутић. Драмски писац Душан Ковачевић назвао га је нашим највећим џез глумцем, у складу с његовим генијалним даром глумачке импровизације.