Постпорођајна деперсија и подршка породице без осуђивања

Рођење детета за многе жене представља један од најрадоснијих тренутака у животу, али период после порођаја не протиче увек у знаку среће и задовољства. Код дела мајки јављају се туга, страх, раздражљивост, повлачење и осећај да не могу да се снађу у новој животној улози. Уколико такве тегобе потрају, могу да указују на постпорођајну депресију, стање које захтева препознавање и стручну помоћ.

Психијатар и психотерапеут др Ирена Ђорђевић објашњава да је важно разликовати уобичајене промене расположења после порођаја од депресије, али и имати у виду да се симптоми не морају појавити непосредно након рођења детета.

„Бејби блуз“ је познато стање које подразумева процес прилагођавања и успостављања нове хормонске равнотеже после порођаја. Код великог броја жена долази до осцилација у расположењу, па оне већ другог или трећег дана могу постати раздражљивије, осећати се нестабилно, имати проблеме са спавањем и доживљај беспомоћности.

Такве промене обично пролазе у прве две недеље. Међутим, ако симптоми трају дуже, важно је проверити да ли је реч о постпорођајној депресији.

Према речима др Ђорђевић, постпорођајну депресију доживи приближно свака седма до десета жена. Она може да се јави током целе прве године дететовог живота, а не само непосредно после порођаја.

„Није нужно да се она јави одмах након порођаја. Некада се људи збуне, па кажу: ‘Па не, било је све у реду, па су се сада одједном појавили симптоми.’ Не морају одмах да се јаве, могу касније“, објашњава психијатар.

Раздражљивост, страх и осећај кривице могу да буду симптоми депресије

Постпорођајна депресија има клиничку слику која се у великој мери подудара са депресијом, али се не испољава код свих жена на исти начин. Породица зато не би требало да очекује да ће проблем препознати искључиво по тузи и плачу.

Како објашњава др Ђорђевић, симптоми могу бити раздражљивост, страх и повлачење, а чести су и безвољност, несаница и пад концентрације.

Посебно је значајан осећај да мајка не успева да успостави везу са дететом, што може да прати интензиван осећај кривице.

„Жена има доживљај да не може да се повеже са дететом и врло интензивно осећа кривицу у вези са тим“, наводи др Ђорђевић.

У тежим клиничким сликама могу се јавити и идеје које излазе из контекста реалности. Докторка посебно указује на разлику између постпорођајне депресије и постпорођајне психозе, која може почети као депресија, али укључује и поремећаје у доживљају стварности.

У таквим случајевима ризици могу бити озбиљни, због чега је неопходно да се стање препозна и да жена добије одговарајућу стручну помоћ.

Срамота и осећај да нису добре мајке одлажу тражење помоћи

Један од проблема у препознавању постпорођајне депресије јесте стигма која и даље прати психичке тегобе. Жене понекад прикривају како се осећају јер мисле да нису довољно добре мајке или да би признавањем проблема потврдиле сопствену неадекватност.

Др Ђорђевић наглашава да постпорођајна депресија није показатељ тога каква је нека жена мајка.

„Важно је да напоменемо да се то дешава и добрим мајкама подједнако. То није повезано са тим да ли је неко довољно добра мајка или није“, истиче докторка.

Према њеним речима, постоји генетска предиспозиција за развој овог стања, а у већем ризику су жене које су трпеле насиље или имале друге проблеме и додатне разлоге за тешко прилагођавање у том периоду.

Жена понекад не успева сама да препозна шта јој се дешава, а дешава се и да проблем препозна, али због срамоте не потражи помоћ. У таквим околностима породица може да има важну улогу.

Докторка указује и на утицај друштвених мрежа, на којима мајке виде друге жене које делују срећно, насмејано и као да без тешкоћа обављају све обавезе. Поређење са таквим представама може додатно да појача осећај неадекватности код жене која се већ суочава са психичким тегобама.

Зато је важно да блиски људи обрате пажњу на промене расположења, незainteresованост и тешкоће у повезивању са бебом.

„Јако је важно да породица буде сензибилисана и да може да препозна ту промену у расположењу, ту незаинтересованост када мајка не успева да се повеже са бебом“, наглашава др Ђорђевић.

Подршка породице почиње без осуђивања

Проблеми могу да се примете и у свакодневним ситуацијама, на пример када мајка има тешкоће са дојењем или бригом о беби. Уместо додатног притиска и осуђивања, потребно је разумевање и подршка.

Према речима др Ђорђевић, важно је да породица не тумачи тешкоће као доказ да жена није добра мајка, већ да јој помогне да превазиђе период кроз који пролази.

Подршка не подразумева само разговор и охрабривање. Чланови породице могу да преузму део свакодневних обавеза, помогну у кући и бризи о беби, као и да мајци омогуће да се одмори.

„Важно је да они пре свега буду усмерени на то како да помогну, да буду подршка, да је одмене колико год је могуће у различитим обавезама, да буду ту и за њене непријатне емоције, да је питају како се осећа и шта јој је потребно“, каже докторка.

Уколико је дијагностикована тежа клиничка слика, важно је и да неко од чланова породице буде присутан уз мајку и бебу, односно да мајка не остаје сама са дететом.

Промене психичког стања могу да се јаве и током трудноће, па др Ђорђевић наглашава да пажњу не треба усмерити искључиво на период после порођаја. Она говори о перипарталним стањима, која обухватају психолошке промене током трудноће, око порођаја и након њега.

Због тога је важно да блиски људи разговарају са трудницом, питају је да ли јој је потребна помоћ и буду спремни да јој олакшају свакодневне обавезе. Исти принцип важи и након рођења детета, када подршка може да обухвати помоћ у бризи о беби и пословима у домаћинству.

Важна улога гинеколога, педијатара и патронажних сестара

У препознавању постпорођајне депресије важни су и здравствени радници који су у контакту са женом током трудноће и након порођаја.

Др Ђорђевић сматра да би било добро да гинеколози и патронажне сестре рутински обраћају пажњу и на психичко стање жена, иако, како наводи, не постоји јасан шаблон за такву проверу.

Они често препознају промене и упућују жене психијатру, али проблем настаје када симптоми нису очигледни.

„Често се дешава да ти симптоми буду маскирани и да жена има једну маску коју може да покаже људима из окружења, а да се у њој заправо дешава читав лом различитих емоција, болова и тескоба“, објашњава докторка.

Поред гинеколога и патронажних сестара, важну улогу имају и педијатри, као и сви који учествују у лечењу, превенцији и пружању помоћи женама.

Када се појаве симптоми који указују на постпорођајну депресију, најважније је да жена што пре разговара са психијатром. Др Ђорђевић наглашава да у тражењу помоћи не треба оклевати.

„Никада неће бити прерано да се јави, а некада може да буде прекасно“, поручује психијатар.

Њен савет породицама је да приступе жени са љубављу, разумевањем и стрпљењем, да је не осуђују, да јој помогну у свакодневним обавезама и охрабре је да потражи стручну помоћ. Постпорођајна депресија није разлог за стид, нити доказ да жена није добра мајка, већ здравствени проблем који захтева пажњу и правовремену реакцију.