Да ли би требало да престанете да пуцкетате прстима

Док је одрастао, Доналд Унгер је стално слушао упозорења – од мајке, неколико тетака, а касније и таште – да ће непрестано пуцкетање зглобовима прстију довести до артритиса. Одлучан да докаже да нису у праву, најмање два пута дневно током 50 година пуцкетао је зглобовима прстију леве руке – укупно око 36.500 пута – док је десну руку остављао на миру.

Године 1998, када је имао 72 године, урадио је рендгенске снимке обе шаке како би видео резултат свог вишедеценијског експеримента. „Ни у једној шаци није било артритиса, нити је било видљивих разлика између две шаке“, закључио је.

Наравно, реч је о узорку од само једне особе. Истраживања показују да између 20 и 50 одсто људи пуцкета зглобовима прстију. Треба ли, онда, због тога да бринемо – може ли свако пуцкетање, шкљоцање и крцкање да остави трајне последице?

Све је у мехурићима

Оно што се дешава када „пуцкетамо“ зглобовима заправо је релативно једноставно. Зглоб је место на којем се спајају две кости, а зглобови прстију, врата и леђа окружени су синовијалном течношћу – супстанцом налик беланцету која служи као средство за подмазивање.

Када увијате, повлачите или савијате зглобове како бисте изазвали пуцкетање, простор унутар зглоба привремено се повећава. Због тога опада притисак у синовијалној течности, па гасови који су до тада били растворени у њој почињу да се издвајају у облику мехурића.

Звук пуцкетања зглоба – који је заправо звук колапса насталих мехурића – може да буде изненађујуће гласан, чак до 83 децибела. То је отприлике јачина звука дизел камиона који пролази брзином од око 64 километра на сат.

Када су научници са Универзитета Калифорније у Дејвису ултразвуком посматрали зглоб у тренутку пуцкетања, описали су призор на екрану као нешто налик „експлозији ватромета“.

Углавном безопасна навика

Иако може бити бучно, звук пуцкетања зглобова представља „само нормалан физиолошки процес“, каже Кими Хајрич, реуматолог са Универзитета у Манчестеру у Великој Британији.

Али, да ли оно што је нормално нужно значи и да је безопасно?

„Очигледно постоје знаци упозорења, попут бола или отока у зглобовима“, наводи неурохирург др Џеј Џаганатан,  који је лечио пацијенте који су имали истегнућа и друге проблеме након што су превише снажно пуцкетали вратом – што се апсолутно не препоручује.

Ипак, уопштено говорећи, када осетите потребу да пуцкетате зглобовима, то се сматра прилично безопасним, наводи Џаганатан.

Неки људи и даље страхују да би снажно пуцкетање зглобовима прстију могло да доведе до ишчашења прста или повреде тетива, нарочито ако се примени превелика сила или се прст нагло повуче на начин који би могао да доведе до његовог искакања из зглоба. Такви случајеви заиста су забележени.

На пример, један хирург шаке из Филаделфије је 1999. године описао случајеве два пацијента који су уганули прсте јер су били превише упорни у намери да чују задовољавајући звук пуцкетања.

Међутим, када се зглобови пуцкетају уз примену мање силе, такви случајеви су ретки.

Оно што људе који редовно пуцкетају зглобовима највише брине јесте могућност да ће развити остеоартритис – најчешћи облик артритиса, повезан са хабањем хрскавице, заштитног ткива које ублажава контакт костију у зглобовима.

„То је нешто што ме многи питају и у ординацији, али и за столом током вечере“, каже Хајрич. „Основни одговор је – не, пуцкетање не изазива остеоартритис“, истиче реуматолошкиња.

Неколико истраживања оповргло је ово старо веровање. У једном истраживању, објављеном 1975. године, научници су проучавали 28 станара дома за старе и открили да су они који су редовно пуцкетали зглобовима имали приближно исту учесталост дегенеративног артритиса као они који то нису радили.

У новијој ретроспективној студији истражена је историја пуцкетања зглобовима код 215 пацијената са остеоартритисом, а резултати су упоређени са контролном групом људи који нису имали то обољење.

Закључак је био исти: ни учесталост ни дужина периода током којег је неко пуцкетао зглобовима током живота нису утицали на ризик од развоја остеоартритиса.

Шта је са снагом стиска шаке

Још једна наводна опасност од пуцкетања зглобовима јесте да оно утиче на снагу стиска шаке – важан показатељ здравственог стања који се повезује са низом здравствених исхода, укључујући срчана обољења, когнитивно опадање, депресију и неке врсте рака.

Студија из 1990. године, у којој су учествовале 74 особе које су пуцкетале зглобовима између 18 и 60 година, показала је да су имале слабији стисак шаке и израженије отицање шака у поређењу са онима који нису имали ту навику.

Међутим, ти резултати су доведени у питање 2017. године, када је друга студија утврдила да не постоји повезаност између пуцкетања зглобовима и смањене снаге стиска шаке.

Постоје и други митови, попут тврдњи да често пуцкетање може да доведе до увећања зглобова прстију или олабављивања тетива, али Хајрич каже да ниједна од тих тврдњи није тачна.

То потврђује и поменута студија у којој је коришћен ултразвук: када су лекари физички прегледали људе који пуцкетају зглобовима, нису утврдили никакве отоке нити било какво нарушавање функције шаке.

Неким људима пуцкетање може да донесе осећај олакшања и привремено повећа покретљивост зглоба, јер се зглоб на тај начин истеже и пролази кроз већи опсег покрета.

Према једној теорији, пуцкетање стимулише нервне завршетке око зглоба, што опушта околне мишиће, истовремено смањујући бол и подстичући ослобађање ендорфина – али та теорија није доказана.

С обзиром на то да је пуцкетање зглобовима прстију углавном безопасно, можда и нема много разлога да престанете са том навиком. Ипак, ако желите да је се ослободите, др Џаганатан препоручује да примените технике попут когнитивне терапије како бисте постали свеснији онога што радите и пронашли начине да себи скренете пажњу и спречите пуцкетање.

На пример, можете да водите белешке о ситуацијама које вас подстичу на то – да ли пуцкетате зглобовима када сте под стресом, када вам је досадно или то радите потпуно несвесно – и покушате да руке заокупите антистрес лоптицом или неком другом играчком за руке.