Чак ни лек против старења не би донео бесмртност

Ипак, ново истраживање сугерише да би бесмртност могла бити научно немогућа, чак и када бисмо једног дана пронашли савршен лек против старења.

Чак и ако би научници успели да елиминишу све друге аспекте старења, људи и даље не би могли да живе вечно, показује нова студија.

Насумичне мутације у ДНК наставиле би да се гомилају у нашим ћелијама све док организам више не би могао да функционише.

Симулације које је спровео тим са Института за науку и технологију Сколково у Русији сугеришу да би овај процес могао да представља основно ограничење људског животног века, при чему би већина људи у овом оптимистичном сценарију живела између 150 и 190 година.

То је отприлике двоструко дуже од данашњег просечног животног века људи, који у најповољнијим околностима износи око 79 година, али и даље представља чврсту границу људске дуговечности.

Међутим, уместо да предвиђа колико дуго би људи могли да живе, истраживачи истичу да њихов модел нуди нови начин за процену доприноса различитих биолошких процеса старењу.

„Представљамо поуздан оквир за процену утицаја соматских мутација на старење и предлажемо нови приступ моделовању процеса старења“, навели су аутори у раду објављеном у часопису npj Aging.

Према њиховим речима, овај оквир могао би да помогне научницима да процене колико различити биолошки процеси доприносе старењу, што би могло да укаже на то којим механизмима треба дати приоритет у покушајима његовог успоравања.

Како старимо, ризик од појединих болести експоненцијално расте. Рак, болести срца и деменција међу најчешћим су обољењима, али и узроцима смрти код старијих особа.

Међутим, старење није само питање болести. Током живота у нашем ДНК постепено се нагомилавају насумичне мутације. Сваки пут када се ћелија подели, могу да настану ситне грешке у генетском материјалу. Наш организам веома успешно поправља таква оштећења, али не савршено.

Временом се ове соматске мутације гомилају. Већина је безопасна, док мали број може допринети развоју болести попут рака.

Али чак и када би рак и све друге болести повезане са старењем некако биле спречене, мутације би наставиле да се акумулирају и постепено нарушавају функционисање ћелија, показује нова анализа.

Предвођени рачунарским биологом Дмитријем Крјуковом, истраживачи су поставили наизглед једноставно питање: ако би сви остали показатељи старења могли да буду уклоњени, да ли би саме насумичне мутације ДНК и даље ограничавале колико дуго човек може да живи?

Ово није било предвиђање будућег људског животног века.

Уместо тога, реч је о мисаоном експерименту чији је циљ био да процени горњу границу коју саме соматске мутације могу да наметну, како би се унапредило разумевање процеса старења.

Истраживачи су развили математички модел који систематски процењује како стопа мутација у ДНК утиче на главне органе у телу, а затим су те податке искористили за израчунавање животног века популације ослобођене болести повезаних са старењем.

Резултат је био изненађујуће оптимистичан – барем у поређењу са данашњим људским животним веком. У зависности од модела, медијана животног века кретала се између 146 и 194 године.

Појединци би, у теорији, могли да живе и знатно дуже, али нико не би могао да живи заувек.

„Ово је математичка процена (иако пажљиво изведена), а не експериментални податак“, истакао је Крјуков.

Израчунати максимални животни век „није пресуда о неизбежности“, каже он, „али указује на то да соматске мутације, иако изненађујуће слаб покретач старења када делују саме, могу постати пресудне у комбинацији са другим механизмима“.

Истраживачи су такође открили да су поједине ћелије отпорније од других. Многа ткива, попут коже и јетре, непрестано замењују старе ћелије новима и теоретски могу да наставе тај процес веома дуго.

Други витални органи су мање отпорни. Ћелије срца и мозга углавном не могу да буду замењене, па током година настављају да гомилају мутације. Управо те дуговечне ћелије представљају највеће ограничење људског животног века, показало је истраживање.

Студија је донела још једно занимљиво запажање

Идеја да је накупљање мутација у ДНК основни узрок старења предмет је научних расправа већ деценијама и представља основу такозване теорије старења засноване на соматским мутацијама.

Претходна истраживања показала су да се мутације заиста акумулирају током живота, али је питање да ли саме могу да објасне процес старења остало контроверзно.

Рад Крјукова и његовог тима сугерише да су соматске мутације вероватно само један део много сложеније приче о старењу.

Ако саме мутације постављају медијану животног века на око 156 година, а људи данас у просеку живе знатно краће, онда и други биолошки фактори морају значајно да ограничавају људску дуговечност.