Таковска 10: Завештање органа као посебан вид хуманости – и „не" као камен спотицања

На ново срце, јетру, бубреге, рожњачу чека око 1.700 наших грађана, на дијализи је и око 40 деце. О значају даривања и завештања органа, у Таковској 10, говорили су др Александра Плећаш Ђурић, национална координаторка за трансплантацију, др Наташа Петровић, начелница Анестезије УЦ УКЦС и члан Тима за трансплантацију јетре, проф. др Светозар Путник, директор Клинике за кардиохирургију УКЦС и Младен Тодић, из Пожаревца, испред удружења „Заједно за нови живот".

Младен већ девет година живи са трансплантираном јетром. „То је нови живот у сваком смислу те речи. Човек не само да се физички промени, него и психички. На све животне околности, људи након трансплантације гледају на други начин“, каже Младен и истиче да не прође дан а да се његова породица и он не сете породице која је рекла „да“.

Као други рођендан, Младен обележава 14. октобар – то је дан када је добио орган.

Докторка Наташа Петровић, начелница Анестезије УЦ УКЦС и део Тима за трансплантацију јетре, рекла је да памти приче о трансплантацији код свих пацијената.

„Велика смо породица, знамо се, дописујемо се, једни другим шаљемо честитке за празнике“, рекла је др Петровић и нагласила да је Одељење трансплантације, где је ове године обављено 10 трансплантација, увек отворено за њих.

„Тим се проширује, радимо заиста, не могу да кажем рутински, јер то никада није рутински посао, јер је то озбиљна патологија и озбиљна операција да никада и не може бити рутински али са много више искуства много година радимо. То је нама била 75. трансплантација јетре, од тога смо имали три смртна случаја и то је изванредан резултат“, каже др Петровић.

О специфичном односу према пацијентима, као и о поступку трансплантације органа, у Таковској 10, говорио је и проф. др Светозар Путник, директор Клинике за кардиохирургију УКЦС.

„То је један од најкомпликованијих медицинских поступака који подразумева учешће, у само једном трансплантационом поступку, обично то буде ноћу, преко 50 здравствених професионалаца. Зато и што о свим тим људима након тога, огроман број људи води рачуна. Дакле, то је један огроман тим људи који су високо-стручно специјализовани, свако на свој начин“, изјавио је професор Путник.

У Клиници за кардиохирургију, прва трансплантација срца је обављена 2013. године од када се ради у континуитету. У Сремској Каменици (бивша Југославија) 1989. године, а на Институту „Дедиње“ 1995 године је урађено пет трансплантација. До сада је укупно урађено 68 трансплантација срца, а ове године 11. Тренутно, на трансплантацију срца чека 50 људи.

Врста утехе за породицу

Ова година је значајно боља у смислу броја донора; преко 60 посто породица могућих давалаца органа је одговорило позитивно, рекла је др Александра Плећаш Ђурић, национална координаторка за трансплантацију, која у најтежим тренуцима разговара са члановима породице потенцијалних донора: „Многе породице су у томе нашле утеху, у једном тешком и бесмисленом тренутку када се изгуби нечији живот“.

Добијено је 19 „да“, и урађено је 96 трансплантација ткива и органа. Ипак, како др Плећаш Ђурић додаје, број донора и даље не задовољава реалне потребе.

Професор Путник истиче да је развијен систем који функционише 13 година, а који, између осталог, обухвата три тима професионалаца обучених за трансплантацију срца у сваком моменту.

И тимови за трансплантацију јетре су на располагању 24 сата дневно, рекла је др Наташа Петровић: „Сви који смо се определили да будемо део ове приче, и да будемо чланови тима за трансплантацију, то смо прихватили радо, свесно, одговорно, део смо тима и то је посао који даје велико задовољство“.

Број донора јетре бележи, у последње време пад, али како др Петровић каже, има места оптимизму.

Докторка Плећаш Ђурић објашњава да, када је поступак око утврђивања и потврде донорства завршен, следи поступак провере подобности донора, који подразумева одређене медицинске анализе.

У поступак разговора са породицом улази се онда када се потврди мождана смрт. Међу чланове породица који су пристали да се органи њихових најближих донирају су и здравствени радници, као што је др Зоран Драгишић.

Уређење области „претпостављене сагласности"

Професор Путник је подсетио да је трансплантациони програм добар показатељ функционисања једног здравственог система. Читав процес подразумева обиман посао и бројне процедуре, па када су у питању прописи, чека се на допуну члана Закона о трансплантацији, о чему је било речи и на заседању Скупштине Србије. Реч је о уређењу области такозване претпостављене сагласности како би се обезбедила додатна транспарентност целог процеса као и разумевање недоумица. По том питању, очекује се јавна расправа.

Министар здравља проф. др Златибор Лончар, говорећи о Закону, рекао је у Парламенту да се „у Србији никада није десило да се за мање од годину дана уради 100 трансплантација, као и да је битан резултат: „У трансплантацији није битан закон. Оно што смо мислили да је најбитније, и што смо гледали примере других држава, требала нам је подршка Цркве и добили смо је“.

Кључне поруке здравствених радника и пацијената који су укључени у процес трансплантације су да су у Србији стандарди по том питању високи, да нема места сумњи, као ни сензационализму, и да јавности треба што више приближити људима шта је заправо донирање органа, уз наду да листе чекања на органе – буду све краће.