Матичне ћелије поправљају оштећења мозга после шлога

Користећи мишеве са оштећењем мозга изазваним можданим ударом, истраживачи су открили да инјекције људских матичних ћелија могу успешно да се развију у младе мождане ћелије. Резултати су били изузетни – већина усађених ћелија остала је на месту, развивши особине потпуно функционалних неурона и комуницирајући са околним ћелијама.

„Открили смо да су матичне ћелије преживеле током целог периода анализе од пет недеља и да се већина њих трансформисала у неуроне, који су чак комуницирали са већ постојећим можданим ћелијама“, каже неуролог Кристијан Такенберг са Универзитета у Цириху.

Поред тога, истраживачи су приметили регенерацију крвних судова, смањење упале у мозгу и јачање крвно-мождане баријере. Мишеви су чак показали знакове побољшаног кретања и координације, што је кључно откриће, јер мождани удар може озбиљно да наруши моторичку контролу тела.

Нова студија, објављена у часопису Nature, надовезује се на раније истраживање које је спровео део истог тима, а које је испитивало оптимално време за убризгавање матичних ћелија након можданог удара. Ово ће бити важно за развој стварних терапија, јер изгледа да мозак мора у извесној мери да се стабилизује након удара да би трансплантација била ефикасна.

Док су се раније студије бавиле сличним темама, Такенберг и његов тим кажу да ниједна није улазила у овај ниво детаља. Истраживаче није занимало само преживљавање усађених ћелија, већ и то да ли могу да формирају неуролошке везе.

„Наша анализа знатно превазилази обим других студија, које су се фокусирале на непосредне ефекте одмах после трансплантације“, каже Такенберг.

Тренутно је оштећење мозга изазвано можданим ударом неповратно. Унутрашње крварење или недостатак кисеоника који настају услед удара трајно уништавају мождане ћелије, што може значајно да утиче на говор и покрете.

Истраживачи се надају да би, с временом, терапија матичним ћелијама могла да се користи за поправку онога што је данас непоправљиво. Већ се појављују бројне иновације у овој области, укључујући терапије за дијабетес и губитак вида.

Да ли би овај приступ могао да функционише у људском мозгу тек треба да се види и морао би да се тестира током много дужег периода.

И даље постоји много изазова: свака интервенција у мозгу носи ризик да пође по злу.

Истраживачи, на пример, морају да пронађу начин да спрече усађене матичне ћелије да пређу оквир своје првобитне намене.

„Кључно је истраживати нове терапијске приступе потенцијалној регенерацији мозга након болести или несрећа. Наши налази показују да неуронске матичне ћелије не само да формирају нове неуроне, већ и покрећу друге процесе регенерације“, наводи Такенберг.