Како се зујање у ушима повезује са начином спавања, и да ли та веза може да помогне у лечењу тинитуса

Тренутно не постоји лек за тинитус. Дакле, проналажење начина за боље управљање овим поремећајем или за лечење могло би помоћи милионима људи широм света. Једна од области истраживања која може бити од помоћи да боље разумемо тинитус је спавање. Постоји много разлога за то. Прво, тинитус је проблем перцепције – наша мождана активност чини да видимо, чујемо или осетимо мирис ствари које не постоје или нису присутне у нашем окружењу.

Већина људи доживљава те „фантомске“ перцепције само када спавају. Али за људе са тинитусом, они проблематичне звукове чују док су будни. Тинитус иначе мења мождану активност, при чему су одређене области мозга (као што су оне укључене у слух) постају активније него што би требало да буду.

Док спавамо, активност у тим истим областима мозга се такође мења. Недавни преглед истраживача идентификовао је неколико можданих механизама који су у основи и тинитуса и спавања. Боље разумевање ових механизама – и начина на који су та два повезана – могло би једног дана помоћи да се пронађу начини за управљање тинитусом или лечење.

Када заспимо, наше тело доживљава више фаза сна. Једна од најважнијих фаза спавања је позната и као дубоки сан, за коју се сматра да је фаза спавања која је најмирнија. Током те фазе, мождана активност се креће у карактеристичним „таласима“ кроз различите области мозга, заједно активирајући велике области (као што су оне које се баве памћењем и обрадом звукова) пре него што пређу на друге.

Сматра се да спавање током ових „спорих таласа“ омогућава неуронима мозга (специјализованим можданим ћелијама које шаљу и примају информације) да се опораве од свакодневног хабања, док нам истовремено помаже да се осећамо одморно после сна.

Али понекад, одређене области мозга могу бити превише активне током спавања у овој фази. То се дешава код поремећаја спавања као што је ходање у сну. Слична ствар се може десити код људи са тинитусом.

Научници сматрају да би хиперактивни региони мозга могли остати будни у мозгу који иначе спава. Ово би објаснило зашто многи људи са тинитусом чешће имају поремећен сан и ноћне море од људи који немају тинитус.

Важност „плитког“ и „дубоког“ сна

Пацијенти са тинитусом такође проводе више времена у „плитком“ сну. „Једноставно речено, верујемо да тинитус спречава мозак да производи споре таласне активности потребне за дубок сан, што резултира лаганим и испрекиданим сном. Али, иако пацијенти са тинитусом у просеку имају мањак дубоког сна у односу на људе који не пате од тинитуса, истраживање и наш преглед анализа, сугеришу да тинитус једва да утиче на дубок сан. То може бити зато што мождана активност која се дешава током најдубљег сна заправо потискује тинитус“, пишу истраживачи: Линус Милински, истраживач у области неуронауке, Фернандо Нодал из Групе за аудиторну неуронауку, Викторија Бајо Лоренцана, професор неуронауке и Владислав Вјазовски, професор физиологије спавања – са Универзитета у Оксфорду.

Постоји неколико начина на које мозак може бити у стању да потисне тинитус током фазе дубоког сна. Први има везе са неуронима мозга. Сматра се да након дугог периода будности неурони у мозгу прелазе у режим спороталасне активности како би се опоравили. Што је више неурона у овом режиму заједно, то је јачи нагон да се остатак мозга придружи.

„Знамо да жеља за сном може постати довољно јака да неурони у мозгу на крају пређу у режим спороталасне активности. А пошто се ово посебно односи на регионе мозга који су преактивни током будности, мислимо да би тинитус могао бити потиснут као резултат тога“, додају истраживачи са Оксфорда.

Такође се показало да спороталасна активност омета комуникацију између подручја мозга. Током најдубљег сна, када је активност спорих таласа најјача, ово може спречити хиперактивне регионе да ометају друга подручја мозга и да ометају сан. Ово би објаснило зашто људи са тинитусом и даље могу да уђу у дубок сан и зашто тинитус може бити потиснут током тог времена.

Спавање је такође важно за јачање нашег памћења, јер помаже у покретању промена у везама између неурона у мозгу. „Верујемо да промене у везама у мозгу током спавања доприносе ономе што чини да тинитус траје дуго након почетног окидача (као што је губитак слуха)“, наводи се у анализи.

Познато је да се интензитет тинитуса може променити током дана. Истраживање о томе како се тинитус мења током фаза спавања може пружити директне информаcије о томе шта мозак ради да изазове флуктуације у интензитету тинитуса. Такође, то сазнање може да научницима помогне да ће можда моћи да манипулишу сном како би побољшали добробит пацијената – и можда развили нове третмане за тинитус.

„На пример, поремећаји спавања се могу смањити, а активност спорих таласа може се појачати кроз парадигме ограничења спавања, где се пацијентима каже да иду у кревет само када су уморни. Повећање интензитета сна могло би нам помоћи да боље видимо ефекат сна на тинитус“, објаснили су истраживачи.

У будућим истраживањима, и фаза спавања и активност тинитуса у мозгу могли би се пратити истовремено снимањем мождане активности. То може помоћи да се сазна више о вези између тинитуса и сна и разуме како се тинитус може ублажити природном активношћу мозга“, закључује тим истраживача са Оксфорда.

Чланак је објављен у часопису The Conversation.