Стручњаци тврде да индекс телесне масе (БМИ) није добар показатељ гојазности

Време је да се уведу бољи параметри од индекса телесне масе – тврди група од 58 међународних стручњака из области медицине гојазности, ендокринологије, баријатријске хирургије, кардиоваскуларне медицине, гастроентерологије и примарне неге – у предлогу објављеном 14. јануара у The Lancet Diabetes & Endocrinology.

У већини случајева, пишу стручњаци, клиничари који дијагностикују гојазност треба, или да допуне, или замене очитавање БМИ другим телесним мерењима, као што је обим струка, или тестовима који могу објективно да измере телесну масноћу. (Тестови који прецизно мере телесну масноћу већ су доступни у неким клиникама, али се користе много ређе од БМИ јер су скупљи.)

Предлог такође позива на поделу гојазности у две категорије: клиничку и претклиничку. Према дефиницијама поменуте групе специјалиста, клиничку гојазност прате здравствени проблеми повезани са вишком телесне масти, као што су оштећена функција органа, смањена покретљивост или потешкоће у обављању свакодневних активности.

Људи са претклиничком гојазношћу, немају непосредне здравствене проблеме везане за тежину. Прво представља болест, док ово друго представља здравствени ризик који захтева праћење, каже др Франческо Рубино, шеф катедре метаболичке и баријатријске хирургије на лондонском Краљевском колеџу и председник стручне комисије.

Радикална промена у дијагнози гојазности

Професор Рубино предлог поменуте групе стручњака назива „најрадикалнијом променом која је предложена за дијагнозу гојазности“. Додаје да то представља „нову дијагностичку процедуру... која треба да буде довољно објективна и прагматична да буде универзално релевантна“.

Клиничари нису у обавези да прате предлог ове групе, али 76 медицинских организација широм света – укључујући Америчко удружење за срце, Америчко удружење за дијабетес и Светску федерацију за гојазност – подржало је поменути извештај.

„Овај нови приступ захтева фундаменталну промену у начину на који лечимо гојазност“, наводи др Сахар Такуш, специјалиста за гојазност у Медицинском центру Универзитета Вандербилт, који није био део експертског панела. Спровођење његових препорука неће бити тако лако примењиво, напомиње др Такуш. Уређаји које прецизно мере састав тела, на пример, нису доступни у свакој лекарској ординацији, а полисе осигурања често заостају за развојем медицинске праксе. Али приступ наведен у предлогу нуди „нову наду за ефикаснију негу“.

Да ли су неопходни третмани гојазности

Предложени критеријуми би, на пример, могли да помогну да се разјасни који пацијенти ће вероватно имати користи од третмана као што су лекови и операција, истиче др Рубино. Иако ово могу бити добре опције за неке људе са клиничком гојазношћу, додаје доктор, људима са претклиничком гојазношћу можда неће бити потребни интензивни третмани, као што су ултра популарни лекови против гојазности, попут Веговија и Зепбоунда. За неке претклиничке пацијенте, довољно би било само праћење.

„Гојазност има више нијанси. То је читав спектар, а не само једна ствар", напомиње др Рубино.

Само та разлика захтева промену начина размишљања, каже др Тириса Рид, ендокринолог, специјалиста медицине гојазности и ванредни професор на Медицинском центру Ирвинг Универзитета Колумбија која није била укључена у предлог објављен у Лансету.

Докторка Рид наводи да она и већина других специјалиста за гојазност већ раде велики део тестирања и анализа које се предлажу у овом извештају. Али за стручњаке је „велика ствар“ да промовишу идеју да „вишак телесне масти не мора да се аутоматски изједначава са болешћу“. Та порука би могла и да „преобликује“ разумевање шире јавности о гојазности, а такође и да помогне клиничарима да одлуче да ли, када и како да лече пацијенте.

Да ли је гојазност болест

У медицинској заједници дуго се води дебата о томе да ли гојазност треба третирати као болест.

Амерички центри за контролу и превенцију болести и Америчко медицинско удружење називају гојазност болешћу, али неки лекари тврде да је та ознака погрешна - или барем превише поједностављена. Док су многе студије показале да је гојазност повезана са хроничним здравственим проблемима, укључујући дијабетес типа 2 и болести срца, мање је истраживања која би конкретно доказала да она узрокује ова стања, каже др Лиза Ерлангер, професор на Медицинском факултету Универзитета у Вашингтону.

Неки људи са гојазношћу не показују знаке хроничних стања, откриле су студије, а друга истраживања указују да су стигма тежине и неадекватна здравствена нега повезани са бројним истим проблемима који се често приписују гојазности.

Професорка Ерлангер каже да нови предлог – чији аутори су, како примећује, многи стручњаци повезани са индустријом мршављења – на први поглед делује као напредак, али је утисак погрешан. И даље се полази од претпоставке да се „свако оштећење које се јавља док сте дебели“ рачуна као болест и охрабрује клиничаре да користе метрику, као што је обим струка, што није показатељ „колико је симптома код неке особе заправо узроковано бројем њених масних ћелија“, сматра Ерлангерова.

Генерално, велика већина медицинске заједнице „није нарочито радознала“ да установи да ли гојазност заправо узрокује многе компликације са којима је повезана, и да ли је губитак тежине заиста најбољи третман за неке од ових проблема.

Навике као што су адекватна вежба, исхрана и сан могу имати значајне позитивне ефекте на целокупно здравље без обзира да ли утичу на тежину или не, истиче проф. Ерлангер. Недавно истраживање, на пример, показало је да је кардиореспираторна кондиција бољи предиктор дуговечности од тежине.

Делимично због таквих дебата у стручној заједници, наводи проф. Франческо Рубино, постоји потреба за нијансираним, али тачним методама процене гојазности и њених здравствених ефеката – које је, како каже, предложила његова група. „Болест не би требало да буде ствар мишљења“, напомиње Рубино. „То би требало да буде доказана чињеница.“