Исцрпљујућу борбу са Алцхајмеровом болешћу води цела породица – од кога могу да очекују помоћ

Процењује се да у свету сваки десети човек има неки облик деменције, а у Србији око 200 хиљада људи. Гошћа Дневника, Славица Ступарушић којој је мајка оболела од Алцхајмерове болести, наводи да су се симптоми код мајке појавили много раније него што је породица уопште помислила да је у питању деменција.

Најпре су се појавиле промене у понашању, напетост и нервоза коју су лекари смиривали анксиолитицима. Потом је почела да губи ствари и да оптужује укућане да су их украли. Све је то трајало скоро две-три године, а када је агресивност према укућанима постала неподношљива, коначно је постављена дијагноза и одређена права терапија која је за почетак умирила мајчину напетост, објашњава Ступарушићева.

Ипак, било је потребно да неко буде уз мајку 24 сата дневно. Највећи терет је пао на оца, мада су она и брат помагали колико су могли. Било је ситуација када су морали да се обрате за помоћ и полицији јер је мајка умела да изађе из куће и одлута.

Како помоћи породицама оболелих од Алцхајмерове болести

Надежда Сатарић из Српског удружења за Алцхајмерову болест истиче да се деценијама залаже за отварање дневног центра за обололе јер је јако важно да ти људи имају окружење слично себи и да када чланови породице морају да се баве својим редовним активностима, да буду на сигурном и у безбедном окружењу.

„Да буду сигурни да се њихова драга особа неће изгубити, да неће изаћи из куће, да неће направити неку штету у кући, укључити ринглу, рерну, па да изазове пожар или поплаву или шта год“, додаје Сатарићева.

Поред тога, врло је важна терапија и како ти симптоматски лекови које добијају делују. За стимулацију мозга је веома важна и структуирана активност, како физичка, тако и ментална активност.

„Када су у друштву са себи сличнима и када имају вежбе које раде, када разговарају, певају, цртају, то их смирује, диже им самопоуздање, одржава њихове физичке способности да могу што дуже да се самостално облаче и делују јако позитивно на њих“, објашњава гошћа Дневника.

Удружење је пре две године поднело иницијативу граду Београду и петицију са шест хиљада потписа да се оформи дневни клуб за оболеле од деменције. Такви клубови су потребни не само Београду, већ свим већим градовима у Србији, јер постоји скоро 140 хиљада оболелих од деменције, а њихов број се повећава јер све чешће оболевају и млађи од 60 година, напомиње Сатарићева.

Шта нам све недостаје

Поред тога, недостају и саветовалишта за сроднике јер се многи не сналазе у ситуацији када члан породице оболи и потребно им је пар година да препознају да нешто није у реду и касно се јављају лекару.

„Саветовалишта би им много помогла и у томе како да се односе према оболелој драгој особи која их оптужује да лажу, да је поткрадају, када неће да сарађују, када одбијају да одржавају личну хигијену и много тога другог“, додаје представница удружења.

Потребно их је упутити и у то како да остваре право на новчани додатак за туђу негу и помоћ и све остале погодности које им припадају.

Славица Ступарушић наводи да је њена породица остварила право на новчани додатак, али да им је највећи проблем представљало то што је увек неко морао да буде уз мајку.

„Имам срећу да је ту мој брат који буде уз маму док сам ја на послу. Повремено, ако негде морам изненада да одем, онда молим ћерке да дођу да буду са баком сат-два. Није лако ко не зна и не познаје саму болест да буде са таквом особом, јер прво што ће му се десити је да хиљаду пута чује једно исто питање.“

Право на геронто домаћицу нису успели да остваре, а пошто је мајка покретна, нису остварили право на бесплатне пелене.

Када се све сабере, месечни трошкови за партиципације, лекове, пелене, подлошке за кревет и друге ствари износе око 10 до15 хиљада динара.

Размишљали су о томе да сместе мајку у дом, пошто је отац преминуо, али у државним домовима није било места, а за смештај у приватни дом са том дијагнозом је потребно издвојити хиљаду евра.

„Моја рођака је маму сместила у дом и морала је недељно да купује по два паковања пелена, а кад год је отишла да је посети, затекла би је непресвучену, гладну, а једном ју је затекла везану за кревет. Када сам то чула од ње, рекла сам да то не бих могла да урадим својој мајци“, додаје Славица.

Какве мере држава мора да предузме

Надежда Сатарић сматра да је потребно да држава што пре направи стратегију борбе против деменције и акциони план како би регулисали да породице и оболели лакше остварују права која имају.

Такође, да се одредбе у Закону о раду прилагоде сродницима који брину о оболелима како би остварили право на флексибилно радно време, на рад од куће, где процес рада то дозвољава, на пола радног времена и слично.

„Да здравствени систем не даје само седам дана боловања ако негујете одраслу особу у кући током године, него да то буде више. То је једна линија подршке и одбране, друга линија је да развијамо те дневне услуге у заједници и да учинимо све да те особе живе што хуманије, што квалитетније и што достајанственије у својој кући, у својој локалној заједници и у својој окружењу“, закључује Надежда Сатарић из Српског удружења за Алцхајмерову болест на крају гостовања у Дневнику.