Од преједања до гладовања, шта деца кроз храну поручују родитељима

У ком случају је довољно консултовати педијатра или нутриционисту, а када је потребно дете одвести стучњаку за ментално здравље, то су нека од питања за гошће Дневника, дечијег и адолесцентног психијатра др Тијану Антин Павловић и субспецијалисту у области исхране др Андријану Зубер.

Родитељи неретко кажу за своје дете или јешан је, гојазан, или пробирљив је, нема апетит, недовољно једе, или једе, али само неколико одређених намирница, има мучнину када приђе постављеном столу. Дакле, разни су примери, али шта они значе, да ли дете кроз однос према храни сигнализира родитељима да има неке емоциналне проблеме, да га нешто мучи? Зашто до тога најчешће долази?

– Узроке поремећаja исхране код деце можемо тражити у дисфункционалном породичном окружењу, у нарушеном партнерском односу између родитеља, где такав однос може бити обележен свађама, размирицама, различитим васпитним моделима, па чак и присуством физичког и психичког насиља.

У тим ситуацијама деца заправо кроз несвесне процесе скрећу пажњу на себе или се труде да врате хармонију у породицу. Поремећаје исхране срећемо и у ситуацијама када је један од родитеља напустио породичну средину због посла, развода, болести или смрти. Тада се проблеми саисхраном могу бити израз патње или туге детета. А оно што се често дешава јесте да проблеми у исхрани код деце настају када се са мајком не направи адекватан емотивни однос.

Зато што је мајка у најчешћем броју случајева буде физички присутна са дететом али није довољно психички и емотивно инвестирана у живот детета, односно она обавља све оне физиолошке потребе, односно негу детета, али не даје довољно љубави, пажње, бриге некако није довољно константна.

Како родитељи да направе разлику између поремећаја у исхрани који не захтевају стручну помоћ и проблема који захтевају укључивање лекара?

– Оно што треба да алармира родитеље јесте уколико дете одбија храну, уколико често поврaћа, уколико је селективно у исхрани. Селективност значи да деца једу само неколико намирница, и најчешће су то намирнице нездраве, као што су слаткиши, тестенина, пециво.

Уколико деца не жваћу храну и уколико инсистирају на само пасираној храни, а очекује се за њихов узраст да већ жваћу. Такође оно што родитеље треба да забрине, уколико деца једу нејестиве ствари, ми то зовемо пика, значи лишће, земљу, предмете или, што није толико озбиљно - уколико нису уоброчена.

Ако се не реагује на време, ако се ништа не предузме, него родитељи кажу, на пример, то је само фаза, проћи ће, или мало ћу му укинути слаткише, или одобравају то што дете једе само неколико одређених намирница, које су могуће последице – од оних мањих до оних опасних?

– Пре свега навике у исхрани се формирају у раном детињству. Ако децу не научимо у том периоду онда то води у поремећаје исхране касније, у школском и одраслом добу. И до којих проблема може доћи? Може потхрањеност да буде, успорен психомоторни развој, недостатак неких витамина, минерала, а можемо имати и гојазност касније, дијабетес.

Може водити у поремећаје исхране. Анорексија, булимија, преједање, односно, „бинџитинг“ да ако говоримо о психолошким аспектима.

Родитељи могу да се обрате, педијатру, доктору опште праксе ако је дете старије, нутриционисти, психологу, психијатару, психотерапеуту? И у неким случајевима је неопходна сарадња стручњака за ментално здравље и нутриционисте. Како изгледа лечење када се Вама родитељи обрате због проблема с дечијом исхраном?

– Са децом мањег узраста, тамо до негде школског узраста, јако лепо раде педијатри. Тако да ја у својој пракси немам тако малу децу често. Лечење изгледа тако што најпре узимамо анамнезу. Морамо схватити како та породица функционише, какве су нутративне навике, јер одатле крећемо.

Просто, ако родитељи немају правилне нутритивне навике и не негују те навике код деце, мала је вероватноћа да ће деца имати правилне нутритивне навике. Те нутритивне навике се формирају до шесте године, тако да све што урадимо до тог узраста практично остаје као навика у исхрани. Може се десити нека фаза у одрастању када дете краткотрајно одбија неку храну, јер му се више нешто допада, али је то јако важно да родитељи задрже ту доследност у нутритивним навикама.

Улога родитеља у васпитавању и када је реч о исхрани вероватно и пресудно утиче на каснији живот. Шта саветујете родитељима и шта треба да укључују оброци за децу?

– То све зависи од узраста детета кога имамо испред себе. Док иду у вртић ту имају практично избалансиране оброке. Међутим проблем је када родитељ узме дете из вртића. Обично се дешава, то анамнестички добијамо, да му се да неки слаткиш у колима или неки сок док се дође кући и ту се практично већ да нека калоријска вредност која може да поремети нутритивне потребе детета.

Како би требало да изгледа правилна исхрана деце, пре свега морају бити уоброчена. Морају имати доручак, ручак, вечеру и две воћне ужине у току дана, правилно распоређене. То укључује све групе намирница – хлеб, тестенине, пиринач, месо и производе од меса, млеко и млечне производе јаја, воће, поврће, махунарке, житарице.

С тим да се код деце дозвољава слатко, али саветујем родитеље да ако имају времена да припремамо слаткише, зато што су кондиторски производи пуни адитива и тих неких скривених шећера који на погрешан начин већ у таком малом узрасту могу да ремете метаболизам.

Колико савремени начин живота квари здрав, правилан, концепт исхране, и како се са тим треба борити? И тинејџери су погођени лошом исхраном.

– Животни стил како ми данас живимо је јако другачији од само једне или две генерације која је била пре нас. Проблем код тинејџера је другачији него код мање деце, јер у том узрасту деца већ почињу да купују ужине, да бирају шта ће појести.

Ту осим утицаја породице имамо и утицај окружења, другара са којима се друже и веома велика већина у том узрасту не жели да носи ту ужину коју можда родитељ спреми.

Волела бих да се апелује на Министарство просвете. Можда би требало размислити мало шире, пошто знамо да је дечија гојазност и да је поремећај метаболизма код деце јако изражена у Србији, јер се поклапамо са западом. Увести школску ужину као један ентитет у школе, врло би било добро када би се вратиле те школске кухиње и можда не би било лоше да у свакој тој школској кухињи постоји један нутрициониста који неће радити само у кухињи на креирању нутритивно избалансираних оброка него ће радити и едукацију, образовати децу и родитеље.

Колико често деца школског узраста, адолесценати кроз храну говоре о својим емоционалим проблемима?

– Такође честа појава и проблеми са храном буду заправо често сигнал да психички живот трпи. Код школске деце, поготово мање деце која су кренула у први разред, знак мучнина, повраћање, болови у стомаку, честе столице могу бити знак сепарационе аксиозности, односно страха одвајања од родитеља.

Код касније школске деце ти исти симптоми могу бити знак проблема адаптације, страх од повећаних очекивања, можда присутног булинга у школи, где се нешто дешава. А код адолесцената, односно код девојака, оно што нас највише забрињава и што је најтежи поремећај исхране је анорексија нервоза и булимија, која се јављују у периоду од ране адолесценције – од 11-12 до 18-19. године.

Исхрана са једне стране одражава то како се осећамо, какве проблеме емоционалне имамо, али са друге стране и када не једемо како треба, не једемо правилно и то може да се одрази и на хормоне и на инсулинску резистенцију, проблеме са штитном жлездом. Колико често вам се родитељи обраћају за помоћ због проблема у вези са дечијом исхраном? Посебно Вама као психијатру, има ли и даље тог негирања није моје дете проблем да би ишло код психијатра? И докле доводе таква схватања?

– Имам утисак да је све мање стигме и да се све више људи окриће саветима стручњака за ментално здравље. Мислим да су поготово млади значајно освешћени и да они врло радо се обраћају нама психолозима и психијатрима.