Биљана Сечивановић и низање животних проблема – као на филму

Биљани су родитељи боловали од рака, рођена сестра такође, а најстреснији моменат је био када јој је од карцинома преминуо осмогодишњи сестрић, а она се непосредно после тога породила.

„Порођај је кренуо нормалним путем, а онда се дете заглавило у порођајном каналу, па сам се на царски рез на крају породила и онда када сам га узела у руке, просто нисам знала шта ћу са собом, кренула сам да плачем, тако да је особље које је радило у том моменту, ја сам се породила у Аустрији, јер сам тада била тамо на привременом раду и боравку, особље је мислило да сам доживела постпорођајни стрес које жене често доживљавају, а онда ми је требало и неко време да се ја изридам, исплачем, да објасним женама, у ствари, шта је мој проблем, која је моја мука и пролазила кроз агонију свега тога”, присетила се Биљана најтежег тренутка у свом животу.

Биљана је све време била уз болесног сестрића.

„Била сам присутна баш у време његове битке, борбе, пошто је у то време сестра оперисала кичму, јер је имала дискус хернију и није могла да устане на ноге, смењивали смо се, наравно, сви ми из породице уже, ко је боравио са њим, ко је могао да проводи неко време, квалитетно са њим, ја сам, такође, проводила иако сам била са већ подмаклом трудноћом, када је дете већ било под прилично јаким седативима и када видите да му није добро, али је био изузетно храбар. Није имао пуних девет година када је преминуо. У априлу је преминуо, а у августу би напунио девет година, а са три и по му је дијагностиковано”, наставила је Биљана своју тешку причу и додала да није губила наду до самог краја да ће му бити боље.

Касније је због стресног догађаја имала и проблема са млеком. То ју је све јако погодило, иако изгледа као да је јака и да нема никакве проблеме.

Борба са емоцијама у трнутку када добија своје дете, а губи сестрино била је веома тешка.

„Тешко је помирити, то су стварно ситуације које никоме не бих пожелела у животу, а замислите, није само мени било тако, замислите колико је људи око мене исто то проживљавало, почевши од моје мајке, која једно унуче испраћа, једно јој стигло, притом то јој је прво унуче од мене и нема простора ни она жена да се радује, замислите и моју сестру, своје испраћа, сад нас две смо некако повезане кроз цео живот и не може да се радује мом детету, али у неку другу руку, опет је нашла тај моменат да се некако вади из свог бола, из своје туге те ненормалне, у ствари, можда је тако, условно речено, Бог наместио, да дође управо то једно мало биће које ће да попуни ту једну празнину која је огромна остала у нашим срцима, није он могао да је попуни целу, да се разумемо, он је биће за себе и Никола је био биће за себе и свако има свој део у срцима, али, ево да кажем кроз цело његово одрастање, детињство, небитно, увек се некако протезао и повезивао тај датум и увек га је пратила та нека туга. Ове године славимо пунолетство и одлучила сам да се ове године баш радујем", рекла је певачица.

Биљана је открила да се више пута суочавала са најтежом дијагнозом, али да се оба пута јавила на време. Гинеколошки проблем је био и први и други пут.

„Мени је, сва срећа, дефинисано као карцином, али нулти стадијум. Сва срећа, па имам ту здравствену културу од малена, од како сам постала девојка, посећивала сам гинеколога редовно и нисам их мењала, имала сам искључиво једног код кога сам годинама ишла, који је пратио. С обзиром да у породици имам ту неку породичну анамнезу да вучем тај неки ген и бака и дека са мамине стране и мама у то време, она је мене родила, па тада је отишла на операцију карцинома. Сада је, хвала Богу, жива и здрава и треба да славимо осамдесети рођендан”, истакла је Биљана Сечивановић и додала да је редовно радила све тестове и после треће колпоскопије су јој нашли промене на грлићу материце, али је то био сам почетак и није било разлога за бригу.

Подмукла врста карцинома

У РТС ординацији је по први пут открила да је оперисала јајник јер је била на ивици карционома.

„Већи сам страх имала када сам оперисала јајник, јер сам тад била већ неко ко је био зрео и знам да је карцином јајника јако подмукао и да се тешко открива и да су многе наше жене изгубиле главу, не говорим само о познатима које су медијима познати, већ много жена је изгубило главу јер је тешко открити, тешко је установити. Мени су били високи ЦА 125, ХЕ4 и Рома индекс, али не нешто сад не знам ни ја колико, али благо јесу били повишени, не сви, чини ми се да је један био у неким границама нормале и онда се установило да је то гранични тумор, како су га назвали, верујте и дан данас не знам зашто се тако зове, па су ми после објаснили то је тумор који су неопредељене те ћелије, али се увек касније определе у малигне, оне су бенигне, али може да се определе, али не зна се када”, објаснила је Биљана, и додала да се оперисала пре пет година и да од тог момента је решила да се не нервира за неважне ствари.

Корисне савете о томе како током многобројних стресова и изазова остати стабилан, дала је психолошкиња и психотерапеуткиња Сања Станић.

„Рад јесте један од механизама и начина да се суочимо са стресом. Други начин јесте да избегавамо, потискујемо, склањамо емоције, да кажемо ма нама није ништа, ја сам изнад тога, могу да изађем на крај са тим. Трећи начин би био да се жалимо, да кукамо, да стално вртимо и тражимо неку емпатију и разумевање од других људи”, објаснила је психолошкиња.

Да ли људи који стално причају о проблемима – никада неће изаћи из њих

„Морамо поделити.Тражење социјалне подршке некако јесте здрав механизам, ослонити се на друге људе, на породицу, ако не на породицу, онда на пријатеље. Ако наша патња превазилази наше социјално окружење, онда треба потражити стручну помоћ. То су све добри механизми. Али, претерано коришћење сваког од ових механизама, па чак и рада и активности, потискивање, седација различитим супстанцама, претерани радохолизам такође има неке своје негативне последице, прилично лоше за нас.

Може се десити да занемарујемо здравствене сигнале, може се десити да у том раду се јако исцрпимо, да занемаримо умор, да занемаримо оно што нам тело говори. Када се одесечемо од сопствених емоција, ми се одсечемо из сопственог тела, онда није чудо што дође и болест да нас центрира, да каже, чекај, стани мало, повежи се са собом, да се запитамо како се осећамо, да повремено питамо себе како си. Ми једноставно немамо навику да то радимо”, прецизирала је психолошкиња и психотерапеуткиња Сања Станић и закључила да ко то почне да ради већ је на путу психолошког напретка.