Како ретко стање човековог мозга претвара лица људи у – чудовишта

Са дијагностикованим ретким неуролошким стањем званим просопометаморфопсија или PMO, пацијент пружа истраживачима прилику да боље разумеју како човекови визуелни системи обрађују идентификационе карактеристике, и како, на пример, идентификују пријатеља од непријатеља.

Више од две и по године, пре него што је одведен на лечење у Дартмут, човек са тим ретким пормећајем је посматрао лица људи који су га окруживали и који су му личили на „гротескне карикатуре“. Како каже, на челу, образима и брадама људи, видео је жлебове, а очи и уста „били су развучени“.

У почетку узнемирујући призори, ова човек се временом навикао на „бизарне маске“ које је његов ум додељивао људима које је сретао.

И даље је могао да препозна људе, и колико год да су били застрашујући призори, био је свестан да такви прикази никако не припадају реалности.

Пацијент иначе није одувек имао овакве „визије“. Лекари су мислили да можда са поремећајем – везе има његова историја биполарног поремећаја, или посттрауматски синдром.

Доктори су разматрали и његову озбиљну повреду главе коју је доживео у својим раним 40-им и која је оставила неку врсту трауме. Неки сматрају да на чудне приказе ипак утиче токсична доза угљен-моноксида коју је удахнуо четири месеца пре него што је имао први сусрет са изобличеним лицима својих ближњих.

Пошто су психолози са Дартмут колеџа Антонио Мело, Данијел Штер, Кристоф Бујарски и Бред Дашин спровели низ тестова, постало им је јасно да њихов субјект није искусио поремећај PMO на сасвим типичан начин.

То стање се може манифестовати на много начина, претварајући људе у демоне и змајеве, надимајући вилице и образе, уз спљоштене носеве или проширене очи...

„У другим студијама тог стања, пацијенти са PMO нису у стању да процене колико тачно визуализација њихових изобличења представља оно што виде, јер сама визуализација такође приказује лице“, каже Мело, главни аутор студије случаја.

У овом случају, пацијенту су истраживачи дали фотографије добровољаца присутних у просторији, и могли су да проуче детаљна поређења слика. Иначе, просопометаморфопсија се сматрала видом слепила. Међутим, постаје јасно да то не мора да буде случај.

Синдром Алисе у земљи чуда

Стање се сада третира као синдром Алисе у земљи чуда, који доводи то тога да се ствари које се гледају, виде изобличене, искривљене, веће или мање него што јесу.

Проналажење начина да се разликују стања са сличним неуролошким узроцима, чак и када се појављују на тако драматично различите начине, од виталног је значаја за пружање тачних прогноза и третмана.

„Чули смо од више људи са PMO поремећајем да су им психијатри дијагностиковали шизофренију, и да су им прописали антипсихотике, и када је њихово стање везано за проблем са визуелним системом“, каже Дашин, психолог на Дартмут колеџу и виши аутор студије.

Што се тиче предмета студије случаја, претпоставља се да би за симптоме овог поремећаја могла бити одговорна мала лезија величине једног центиметра која се види у горњем левом углу његовог хипокампуса на скенирању.

Добра вест је да је након годину дана посматрања, лезија остала непромењена. А дељењем свог искуства, овај пацијент помаже другима са сличним проблемима да се осећају мање узнемирено и усамљено.

„Није неуобичајено да људи који имају PMO не говоре другима о свом проблему са перцепцијом лица јер се плаше да ће други помислити да су изобличења знак психијатријског поремећаја“, каже Дашин и додаје: „То је проблем који људи често не разумеју“.

Студија случаја је објављена у часопису The Lancet.