Дом богова

Величанствени вулкан Фуџи, висине 3.776 метара, вековима надахњује јапанске уметнике и инспирише дубока религијска осећања.

Народ га је од давнина сматрао домом богова плодности, који у доба жетве силазе у долине да благослове људе добрим приносом.

У средњем веку, за лутајуће мудраце-аскете он је био место где се ригорозном вежбом и комуникацијом са духовима могу стећи надприродне моћи. Огромни вулкан Фуџи у прошлости је обожаван и као седиште бога ватре и уточиште шинто богиње Трешњин цвет.

За будисте успон до његовог врха представљао је симбол духовног уздизања, а сам врх, идеално место за медитацију. Фуџи је и данас свето место за ходочашће група поклоника настањених у његовом подножју.

Вулканска планина Фуџиjама, или једноставно Фуџи, на нешто више од сат времена брзим возом западно од Токија, ведрим летњим даном може се видети стотинама километара далеко. Њен врх увек је обавијен снежним омотачем или облацима.

Истински симбол Јапана 

Са 3.776 метара висине, ова планина доминира пејзажом пацифичке обале главног јапанског острва Хоншу, стално мамећи дивљење становника и путника на мору, копну и у ваздуху. Много пута опевана и осликана, обожавана, она је истински симбол Јапана.

Последња ерупција овог успаваног вулкана забележена је на прелазу између 1707. и 1708. године и трајала је близу два месеца.

Научници, који су спровели детаљна истраживања унутрашње структуре вулкана и направили мапу канала којим би се лава кретала при евентуалној следећој ерупцији како би одредили која подручја у околини би се нашла на удару, непрекидно прате сеизмолошку активност у подножју вулкана и упозоравају да ће он у блиској будућности сигурно прорадити. Потреси и избијање паре на странама вулканске купе, тврде они, интезивирали су се од 2000. године на овамо.

Ипак, упозорења научника последњих година нису успела да одврате јапанске и стране туристе који се сваког лета, између 1. јула и 31. августа, током званичне сезоне пењања, сјате на овај прелепи вулкан.

Статистике показују да се сваке године на Фуџи попне више од 200.000 људи због чега се ова планина већ деценијама суочава са проблемом велике количине смећа, услед чега она још увек није регистрована као природна баштина УНЕСКО-а, упркос дугогодишњим напорима локалне администрације и бројних волонтера.

Девет километара „до награде"

За пењање до врха вулканске купе није потребна планинарска опрема. На најпопуларнијем од четири прилаза врху, осим неколико стотина метара лако савладивих стена, највећи део пута чине добро утабане стазе које лагано кривудају по падини.

Првих 1.000 метара се чак може савладати колима, јер постоји добар асфалтни пут који води до малог насеља са паркингом, продавницама сувенира и кућицама које служе за ручавање и припрему за пењање. Отуда се међу онима који жуде да виде облаке одозго, са врха вулкана, у великом броју налазе баке, деке и мала деца.

Ипак, овај задатак је далеко од тога да буде једноставан: укупна дистанца коју ваља превалити до врха, ноћу, износи девет километара, за шта је обичним људима који се не баве рекреацијом и спортом, потребно и по осам сати.

Док све ређи ваздух и све теже дисање умртвљују организам, изненадни налети хладног ветра и пљускови додатно стављају на испит одлучност и вољу. И мада се све то може очекивати с обзиром на велику надморску висину, право изненађење је густина саобраћаја.

Наиме, на преко три километра висине долази до честих застоја, јер су стазе закрчене рекама људи. То ремети ритам у кретању и дисању и оставља човека да дуго стоји на брисаном простору изложен оштром ветру. И у овоме, међутим, постоји драж: поглед на хиљаде светала батеријских лампи које се лагано њишу у ноћи низ падину вулкана је спектакуларан.

Како време одмиче, висина расте, а замор се таложи, све више људи гунђа и разговара о одустајању због главобоље, осећаја мучнине и малаксалости. Ипак, врло мали број заиста одустане – вратити се назад изгледа немогуће јер масе људи пристижу одоздо затварајући пролаз.

Они који су толико исцрпљени да не могу да наставе успон, уточиште могу да нађу у малој планинској кућици са лежајевима на једној од тесних станица, које су накрцане киосцима и тоалетима.

Они који истрају буду добро награђени. Пред само свитање температура пада испод нуле, а групе људе који су заједно дошли почињу да заузимају посматрачка места по стенама и збијају се како би се угрејали. Онда почиње највеличанственији призор у животу велике већине посетилаца Фуџија.

Изнад облака, „међу боговима"

Сунце се најпре полако помаља кроз таму, једва видљиво, уз уздахе и навијање посматрача, затим запали цело небо учинивши да сви занеме, да би, коначно, пошто је растерало и последњи траг ноћи, пригушило црвено-жути пламен и у небески свод увело спокојно, бескрајно плаветнило. Тада посматрач постане свестан да стоји изнад облака.

Након уживања у фантастичном призору изласка сунца, мистичном доживљају ходања над облацима и невероватном искуству које пружа поглед у зјапеће гротло вулкана док се о околне стене одбијају снопови заслепљујућих сунчевих зрака, следи силазак другом стазом, дугом чак 12 километара.

Тада се могу видети потпуно црни, угљенисани комади камена и савршено црвена земља, избачени из утробе вулкана, које неколико километара ниже низ планину смењује тепих густог зеленила.

Управо због тих лепота и мука Јапанци кажу да је „онај ко се никада није попео на Фуџи будала, а да је онај који се попео више од једног пута – још већа будала".