Лисица у Јапану и источној Азији – весник благостања и варалица

Летња шетња по историјским градићима у Јапану, осим врелине сунца и асфалта, подразумева и задовољства као што су откривање необичних детаља и уживање у особеним звуцима и призорима – клопотању кратких возних композиција које се полако провлаче између стреха старих дрвених кућа, заглушујућој љубавној песми наметљивих цврчака или симпатичним киповима насмешеног јазаваца лепо заобљеног стомака, који за заштиту од врућине носи тршчани шешир и на улазу у гостионице својим пуним трбухом подсећа пролазнике на лепоте доброг ручка.

Ту су и тихи и префињени будистички храмови у загаситим тоновима, опасани зидовима и зеленилом, те шинто светилишта са својим крупним каменим постољима за свеће и уљане лампе и капијама у цинобер боји које служе као међе које означавају прелаз из домена профаног у свето.

Пред пуно шинто богомоља седе од керамике, камена и понекад метала људском руком извајане лисице, често с портиклицом о врату, која је ту да би магијском снагом коју, верује се у источној Азији, поседује црвена боја одагнале зле духове и несрећу коју они изазивају.

Унутар тих светилишта уз мање олтаре могу се наћи и бројне фигурице тих животиња, а у занатлијским радњама, где су лисице чест мотив за сувенире, за наклоност посетилаца надмећу се и луткице које приказују људе одевене у традиционалну јапанску одећу с лисичјом главом – алузија на бројне легенде о магијској моћи те звери из породице паса да поседне људско тело или се потпуно претвори у човека.

Култ лисице у домаћој религији шинто

Крупна урбанизација и индустријализација су у Земљи излазећег сунца одавно извршене, па је становништво већ деценијама подвојено од природе и својих пољопривредних корена.

Па, ипак, храмови посвећени божанствима житарица и земљорадње у великом броју красе пејзаже јапанских насеља, и то не само оних у унутрашњости који задржавају интимну везу с природом, већ и великих урбаних центара којима је производња хране страна. А тамо где су таква светилишта, налазе се и разне врсте ликовних представа лисице – звери која се традиционално доводи у везу у с житарицама и жетвом.

Наиме, у старом народном веровању у Јапану лисице су сматране за божанства пиринчаног поља, јер у пролеће силазе са шумовитих брда и планина, лове глодаре, односно, чине услугу човеку уклањајући штеточине, те се враћају у шуме у јесен након жетве. Многи етнографи верују и да су боја крзна и заобљени реп лисице старе Јапанце подсећали на ту житарицу, односно, њено класје.

Временом лисица је постала део пантеона домаће многобожачке религије шинто, додуше можда не буквално као божанство, али сигурно као гласник или заступник натприродног бића. Наиме, богиња пиринча и пољопривреде и, шире, плодности и просперитета Инари, по древном домаћем предању, сишла је с Неба на белој лисици и јапанским острвима, која су тек била створена и прекривена бесплодним мочварама, донела прегршт зрневља које их је препородило.

Инари је у средњем и раном новом веку, осим међу сељацима, стекла мноштво обожавалаца и међу трговцима, занатлијама па и ратницима, па данас у Јапану има преко 30.000 шинто храмова у којима јој се одаје пошта. Инари, која се неретко описује и као мушко божанство, предмет је обожавања и у бројним малим светилиштима која се и даље могу наћи на крововима зграда које припадају фирмама, а која су до не тако давно красила и ентеријер – предворја и канцеларије – јапанских предузећа.

Упадљива карактеристика сваког храма посвећеног том божанству, чији се култ земљом проширио нарочито током периода владе клана Токугава у 17. и 18. веку, су статуе и фигурице беле лисице, па није чудно да се у свести обичних људи та дивља животиња поистовећује с њим.

Лисице у популарном јапанском будизму и народном фолклору

С доласком будизма лисице су ушле у фантастичне, али поучне приче из пера јапанских присталица тог древног учења које, буквално схваћене, опомињу на опрез од преваре и злонамерних натприродних бића, а метафорично схваћене – на опрез у односу на телесна искушења, жеље, таштину и илузије.

У тим старим јапанским легендама, наиме, лисице се често појављују у пољима и ливадама као лепе или страсне жене које зачас очарају мушкарца и приволе га на брак. Оне имају моћ да у потпуности омађијају мушкарца и присиле га да чини што год оне пожеле. Рецимо, да им преда своју имовину или чак живи у лисичјем брлогу а да тога није свестан.

Међутим, њихов истински идентитет услед одређеног сплета околности, као што су сусрет са псима или будистичким адептом великих духовних моћи, брзо буде разоткривен. То онда по правилу те лукаве натприродне сплеткароше присили на повлачење из људског друштва и проузрокује распад брачне везе упркос снажној жељи мужа да се заједнички живот настави.

Иако по карактеру несталне и превртљиве, лисице у тим легендама често постају мајке важних, смелих људи (јунака) и чаробњака, који захваљујући свом натприродном пореклу испољавају квалитете као што су необична физичка снага и брзина, или разне наднаравне моћи.

Када је у питању брак, интересантно је да у јапанском језику и данас феномен у којем киша пада док је ведро и сунчано зову „венчање лисичје младе“, јер се у народу у старини веровало да до таквог необичног сплета метеоролошких околности долази када лисице на небу организују свадбу.

Отуд се израђују фигурице младожење, младе и сватова који по телу изгледају као људи, али имају главу лисице – њихово поседовање, веровало се, доноси срећу у браку и просперитет породици.

Даље, из давнина до нас су допрле и будистичке приче у којима, на пример, дух лисице изазове болест код људи и када исцељивач (будистички монах) утврди узрок обољења, односно, разоткрије чињеницу да је оболелог запосела љута лисица, она се исповеда, објашњавајући да ју је човек којег мори у прошлом животу био убио – тиме се преноси будистичко учење о реинкарнацији и могућности да се греси из претходног живота одразе на будући, те да је најсигурнија политика уопште их не чинити, односно, не убијати жива бића, укључујући ту и животиње.

Има и прича у којима се појављивање лисице у храму или палати, нарочито њен чин дефецирања по олтару или каквом светом спису, узима као злослутно знамење које најављује несрећу.

У јапанским моралистичким алегоријама из средњег века лисице умеју да узму и облик каквог старијег мушкарца, самураја или будистичког свештеника, и користећи се њиховим ауторитетом, обману и понизе охоле и грешне. Те поучне приче су често имале форму хуморески извођених у паузи традиционалне Но драме.

Посебно је позната прича у којој се стари бели лисац претвори у будистичког свештеника да би својом проповеди о паклу и вечној патњи приволео ловца који живи од продаје лисичјег крзна да прекине да убија његове младунце.

Куриозитет је да се и данас понекад у продавницама могу видети фигурице лисице одевене у одору будистичког свештеника које су инспирисане том легендом из позног средњег века, али које су се у потоњим временима тумачиле као упозорење на лицемерје и дволичност клерика који проповедају уздржаност и врлину.

Културни дуг Индији и Кини и стапање шинто и будистичких веровања

Дакле, у фолклору обојеним будистичким назорима лисице умеју да се преобразе у људе, али и да их запоседну и омађијају и при том опомену на неки грех. Оне могу својим присуством у људској насеобини и да наговесте неки судбински важан догађај.

Лисица као симбол људске пожуде и створење које се преображава, сматрају јапански стручњаци, управо је концепт или виђење које корене има у индијској култури и коју је у Јапан донео будизам.

Наиме, у тој острвској земљи лисица је у прошлости била описивана и као (митска) животиња коју јаше будистичка богиња индијског порекла Дакини – првобитно, у хиндуизму гнусно чудовиште потчињено богињи Кали, које прождире лешеве, а касније, у тибетанском и езотеричном будизму, укроћено и преобраћено биће које помаже људима на трновитом путу ка просветљењу и спознаји или их штити пред смрт.

И док се у постојбини Дакини Индији веровало да она небески пут преваљује на леђима шакала, када је будизам стигао у Кину, место те грабљивице склоне храњењу лешинама животиња у иконографији везаној за богињу заузела је бела лисица. Ово стога што стари Кинези нису знали како шакали изгледају, а лисица им се чинила као звер сличног карактера пошто прави брлоге у гробним хумкама.

То синизирано веровање потом је пренето и у Јапан, где је Дакини, у складу с будистичком теоријом да шинто божанства нису ништа друго до привремене манифестације или форме испољавања буда и бодисатви, поистовећена са Инари, због чега је временом почела да се схвата и као биће које доноси богату жетву и просперитет.

Весник благостања и варалица

Лисица је, тврде поједини домаћи научници, у најранијим јапанским митолошким текстовима с почетка 8. века, који садрже и по неколико столећа старија веровања, животиња која је по важности у сенци у поређењу с другим зверима, попут змије или мајмуна. Они њену потоњу улогу као доносиоца плодности виде као утицај кинеске културе, који је, када су у питању писани споменици, видљив од деветог века.

Ипак, у наредним столећима, несумњиво је, лисица је у јапанским народним веровањима и предању, али и организованој религији, стекла ретко важно место, које и данас, у релативно секуларизованом друштву, наставља да држи.

Током историје лисице су у Земљи излазећег сунца имале амбивалентни карактер - с једне стране оне људима доносе обилну жетву, пун стомак и самим тим сигурност и срећу, а са друге их заводе и варају, те се њима поигравају.

Ту је реч о две мисаоне нити које се преплићу и стапају: шинтоистичком погледу на свет који је склон обожавању природе, те је спремно прихватио (кинески) сентимент о лисици као животињи која даје допринос ратарству и исхрани, и (индијског) езотеричног будизма, који је усвојио магију као инструмент за лечење болести и заштиту од природних непогода, незгода и друштвених превирања и који је при том склон мистичном учењу о спознаји.

Тако је и данас могуће видети статуе лисица које у устима држе сноп пиринча или кључ – кључ од складишта пиринча или каквог другог амбара са житарицама, што асоцира на богату жетву и благостање, али и кипове на којима оне у зубима носе драгуљ, који је будистички симбол мудрости и просветљења.