Прича о најпознатијем пехару на свету – уметник који је обликовао симбол Мундијала

Прича о трофеју ФИФА Светског првенства који се сваке четири године подиже пред милијардама људи, почиње 1971. године, када ФИФА расписује конкурс за нови након што је дотадашњи Куп Римет (или трофеј Жила Римеа, назван по оснивачу такмичења и председнику ФИФА, Жилу Римеу, који је носио назив „Победа”), трајно припао Бразилу после освојене треће титуле светског првака.

На конкурс стиже 53 рада из 25 земаља, а победу односи италијански вајар Силвио Гацанига, који уместо класичног пехара осмишљава скулптуру покрета, емоције и победе.

„Мој отац је од детињства цртао и радио рукама, и стварао је готово до 90. године, чак и када су му руке почеле да подрхтавају. Инспирацију је налазио у природи – камењу, шкољкама и свему што га је окруживало. За њега је стварање било начин живота“, наглашава син уметника, Ђорђо Гацанига.

Победа на конкурсу Фифе била је прекретница. Након тога, наруџбине су почеле да стижу саме, а Гацанига постаје познат као „господар пехара”, израђујући трофеје за УЕФА такмичења и друге спортске савезе.

Кључни тренутак догодио се у његовој радионици: уместо само цртежа, направио је гипсани модел трофеја, спаковао га у дрвену кутију и означио натписом „ломљиво”. Комисији у Цириху је на тај начин показао како трофеј изгледа у простору: његову светлост, сенку и фотогеничност, што је било посебно важно због телевизијских преноса.

Та кутија, како породица каже, била је први „кофер” трофеја који ће касније обићи свет. Жири је препознао дизајн као упечатљив и функционалан, и 1972. године трофеј је званично изабран.

Две године касније, у Минхену, након победе Западне Немачке над Холандијом, Франц Бецкенбауер први пут подиже нови трофеј. Тада Гацанигина скулптура постаје симбол светског фудбала.

„Магичан моменат. Ја сам тада имао 14 година и помагао сам, заједно са сестром оцу да излије гипсану скулптуру. Сећам се тренутка када је 1974. видео Бекенбауера са трофејем. Тада је схватио да то више није само предмет који је направио, већ нешто што живи својим животом. Није био опседнут фудбалом, али је говорио да је то био тренутак када је његово дело отишло у свет, као дете које одлази од куће. Мало ко данас памти његово име, али цео свет препознаје дело које је оставио“, додаје Ђорђо.

Скулптура је висока 36,8 центиметара и приказује две фигуре које подижу глобус. За разлику од ранијих пехара, Гацанига је створио приказ људског покрета и заједничке победе. Израђена је од 18-каратног злата, шупља изнутра, тешка шест килограма, са базом пречника 13 центиметара. Њене димензије остају непромењене од 1974. године.

После сваког Мундијала, оригинални трофеј враћа се у радионицу Бертони код Милана, где се чисти и полира пре повратка у седиште Фифе у Цириху.

Од 2006. године, због оштећења, ФИФА уводи ново правило: оригинал се подиже само током церемоније, а затим се враћа у Швајцарску. Победницима остаје позлаћена реплика.

Трофеј су до данас подигли Марадона, Зидан, Канаваро, Меси...

У Милану, у улици Виа Волта 7, налази се спомен-плоча на месту где је пре 55 година настао један од најпрепознатљивијих симбола светског спорта.

„Мој отац није постао богат, али је остварио нешто много вредније, створио је симбол који препознаје цео свет. То је била његова највећа победа. Био је поносан што је могао да живи од свог рада и да се кроз њега изрази, а управо му је то, више од новца, донело највеће задовољство“, истиче Ђорђо Кацанига.

И можда је управо у томе његова снага: у чињеници да је један уметнички тренутак из миланског атељеа постао глобална спортска икона. Трофеј који се и данас подиже широм света, али чије се порекло и даље враћа на једно место и једног човека: Силвија Гацанигу.